среда, 30.11.2016, 08:41 -> 12:39
Камиказе – између дивљења и презира
Близу четири хиљаде јапанских пилота дало је живот за своју домовину у самоубилачким нападима на америчке, британске и аустралијске бродове у Тихом океану. У Јапану се последњих година разбуктала дебата о томе какви су људи биле камиказе и какав је био ефекат њихових напада.
Историју делом обликују нагли, драматични догађаји, попут револуција и ратова, а делом спори и постепени процеси попут акумулације знања и иновација или изградње културног идентитета. Међутим, и важни преврати и колосалне битке неретко имају почетке у скромним, готово неприметним догађајима – у појави новог концепта у мало познатој књизи, у разговору истомишљеника у кафани или у стиску руке преговарача у хотелу.
Идеја да се неповољни ток рата може преокренути ако се стотине пилота жртвују тако што ће својим авионима ударити у непријатељске бродове у почетку је била само то – ексцентрична идеја у глави капетана Мотохару Окамуре, искусног тест-пилота и команданта ваздухопловне базе у Токију, који је исправно наслутио да ће се за жртвовање пријавити мноштво добровољаца, уколико надређени прихвате његов предлог.
Божански ветар за спас нације
Неколико месеци касније, регрутовани су први пилоти коју је своју храброст и оданост требало да докажу цару и отаџбини чеоним понирањем у смрт. У 13. веку, у два наврата, тајфуни су уништили огромне флоте монголских освајача надомак обале Јапана, поштедевши га дугог ропства, што су браниоци протумачили као божју интервенцију. Пошто је седам векова касније Јапану поново запретила опасност од инвазије, а у пилоте добровољце полагана нада да ће својим деловањем, слично поменутим тајфунима, нагло променити ток рата, њихова формација је названа „Јединица за специјалне нападе Божански ветар“.
Летачи тог одреда, сада широм света познати као „камиказе“, што је једно од два могућа читања јапанских идеограма који значе „божански ветар“, на пут без повратка полазили су након молитве за породицу и државу и након испијања чаше љутог сакеа. Носили су појасеве које су им исплеле мајке и кабине украшавали луткама које су представљале породицу, а које су им сашиле сестре или ученице у школама широм Јапана, како их на последњем путовању не би захватио страшан осећај ледене усамљености.
Камиказе између левице и деснице
У Сједињеним Државама током рата, они су описивани као фанатици испраног мозга који потцењују и презиру живот или као очајници који узалуд покушавају да одложе неминовни крај. Били су објекат мржње, али и притајеног поштовања, јер свестан поход у смрт, желели то да признамо или не, уз згражавање изазива и дивљење, пошто подразумева покоравање најјачег од свих страхова.
Са одређене временске дистанце након рата се о њима у Америци најчешће говорило као о потрошној роби и оруђу којим је манипулисао тоталитарни, милитаристички режим, односно, као о луткама чије су конце покретали бескрупулозни моћници.
У самом Јапану, током борби камиказа, пилоти су слављени као неустрашиви хероји који су на олтар божанског цара и домовине без оклевања положили оно највредније што имају – били су симбол душевне чистоте јапанског ратника и доказ супериорности јапанског духа над кукавичким непријатељем. И данас се међу десничарима у Јапану наглашавају њихова храброст, патриотизам и оданост цару, те се о њима говори као о несебичним и непоколебљивим великанима.
Уз тај помпезан и идеализован приказ који сервирају националисти, у јапанском друштву кроз књиге, изложбе и филмове наставља да тиња култ тих бораца као трагичних јунака – камиказе пилоти и данас уживају благу наклоност и саосећање грађана који их доживљају као обичне људе којима је дат необичан и суров задатак, који су били отргнути из својих породица и школа и сасечени у цвету младости, а да никада нису упознали радост љубави, брака и родитељства.
Израз сентимента који у жртви за отаџбину и цара види неку врсту узвишене трагедије и разлог за понос је и покушај у 2014. години да се опроштајна писма младих пилота камиказа региструју као светска културна баштина, што је наишло на велико противљење у Кини и Јужној Кореји, које су највише пропатиле под јапанском окупацијом.
Покретачи те иницијативе били су куратори „Музеја камиказа и мира“ у месту Ћиран на острву Кјушу, одакле су на пут без повратка полетали млади регрути, и локалне власти префектуре Кагошима у којој се то место налази. Њихова мотивација, вероватно, није била чисто идеолошка – све што носи име светске баштине представља изузетно снажан магнет за јапанске туристе, па се од регистрације могао очекивати и велики економски добитак за музеј и градић у коме се налази.
Међутим, чињеница да је та иницијатива потекла управо након отприлике годину дана од доласка на власт кабинета премијера Шинзо Абеа, националисте који је склон минимизирању одговорности ратног режима, није промакла многим јапанским интелектуалцима, нарочито онима који нагињу ка левици и камиказе доживљавају као више или мање идеолошки задојене младиће који су били инструменти у рукама бруталног државног апарата, који се није либио да за своје мегаломанске циљеве жртвује и последњег грађанина.
У контексту оживљавања национализма и борбе против њега, у Јапану су тако у жижу јавности доспели и давно преминули пилоти камиказе, па последњих година букти дебата о смислу и карактеру њихових дела, а самим тим и о томе какви су они били људи – да ли часни и хвале вредни јунаци, праве људске громаде високе друштвене свести и велике грађанске и ратничке врлине, обични младићи који су противно својој жељи невини гурнути у смрт и притом, како и доликује војницима на бранику отаџбине, дали све од себе или пак идеолошки опијени и стога слепи инструменти милитаризма и шовинизма.
У складу са одговором на та питања варирају и емоције према њима: од гласног дивљења и обожавања на крајњој десници, преко саосећања, жаљења и поштовања међу обичним грађанством, до потпуног одрицања, па и презира на интелектуалној левици.
Изјаве преживелих чланова јединица камиказа, који су данас међу нама само зато што су их временске прилике или крај рата спречили да погину, о томе како су се осећали разочарано када им је саопштено да због капитулације неће моћи да овенчају свој тада кратки живот тријумфом духа и врлине над страхом и о томе како су се осећали као издајице у односу на своје преминуле другове, такође су изазвале различите реакције – од похвала за преданост и лојалност, преко немог климања у знак разумевања, до ироничних коментара о снази идеолошке пропаганде за време рата.
Надмудривање између деснице и све слабије левице нарочито је видно када су у питању опроштајна и друга писма погинулих камиказе пилота. Тако на цитате редова који одишу ватреним патриотизмом и величају лепоте јапанске земље и духовности и на истицање заклетви цару и отаџбини који долазе здесна, критичари слева одговарају указивањем на то да су писма пре слања породицама била давана на увид цензорима и на то да је већина младића у њима изражавала забринутост за будућност своје породице и завичаја и своју неизбежну смрт видела као залог за њихову одбрану, а не као жртвовање за државу и цара.
Они наводе сведочења о пребијању током обуке, која су негативно утицала на морал пилота, као и присилу над онима који су се вратили у базу необављеног задатка. У настојању да поткопају мит о камиказама као неустрашивим и непоколебљивим јунацима који су радо ишли у смрт, они чак истичу извештаје да су се путем радио везе у последњим секундама пред удар авиона из њихових кабина, више него повик „Живео цар!“, могли чути крици ужаса, плач и дозивање мајки.
Неефикасна тактика?
Оштрица критике против јачања култа камиказа данас није само усмерена на интелектуално и морално тумачење њихове мотивације већ залази и у војна питања као што су материјални и стратешки ефекат самоубилачких напада и ефикасност те тактике у односу на друге врсте борбе. Јапански критичари данас тврде да је укупна успешност тих јединица, од отпочињања самоубилачких акција до капитулације, износила само 11 процената, док су бомбардери у неким својим акцијама бележили више од 30 одсто погодака, те да је стога жртвовање људи у нападима камиказа било потпуно бесмислено и неоправдано.
Међутим, напад који се традиционално узима за прву званично потврђену акцију јапанских пилота самоубица био је далеко успешнији него што би могло да се наслути на основу поменутог просека. У њему је одељење састављено од пет летелица успело да погоди четири америчка брода која су учествовала у операцији повраћаја Филипина, које је генерал Даглас Мекартур са својим трупама напустио почетком 1942. приликом незадрживог јапанског продора у јужни Пацифик. Наиме, прва јединица камиказа оформљена је под палицом вицеадмирала Такиђиро Оњишија, команданта Прве ваздушно-поморске флоте, чија је база била управо на Филипинима.
Сам Оњиши се у почетку опрезно односио према идеји о жртвовању људи, али је због све теже ситуације на бојишту променио став и прихватио захтеве за формирање одреда за самоубилачке нападе, који су долазили од официра нижег ранга, а који су у томе видели и прилику за херојску смрт достојну Пута самураја.
Шаљући прве пилоте у сигурну погибију, Оњиши им је рекао да ће њихов племенит дух наставити да чува домовину од пропасти, чак иако она доживи пораз у рату. Они су пошли у лов на противника у близини острва Леите почетком треће недеље октобра 1944. године, у апаратима „мицубиши зеро“, који су под трбухом носили бомбу од 250 килограма.
Неколико првих налета прошло је без дејства по непријатељу због лошег времена, али је онда 25. октобра једно одељење успело да пронађе мете и уништи „Сент Ло“, ескортни носач носивости око седам и по тона, те оштети још три брода. То је прва документована организована акција и први велики успех „Јединице за специјалне нападе Божански ветар“, мада поједини историчари верују да су самоубилачки напади јапанских пилота, бар индивидуално и незванично, почели и раније.
По савременим јапанским критичарима, разлог за то што камиказе нису успевале да потопе веће и боље оклопљене бродове био је не само релативно мали број директних погодака већ и то што су њихови авиони заправо ударали мањом брзином и самим тим мањом снагом него бомбе бачене с велике висине, па штета коју су причињавали често није била фатална по таква пловила.
Даље, ефикасност камиказа током времена осетно је умањило увођење разарача опремљених радарима и система за усклађивање противавионске паљбе с више бродова, као и побољшање нишанских справа за противавионске митраљезе и топове. Такође, Американци су усавршили техничка решења за умањивање штете од напада и унапредили логистичку мрежу за оправке.
С приближавањем америчких снага Јапану, било је и све мање времена за обуку нових летачких кадрова, па су обрушавања на америчке флоте давале све мање резултата и зато што су палице јапанских летелица у својим рукама све чешће држали почетници.
Мада поменуте критике везане за ефикасност камиказа нису сасвим без основа, оне не узимају у обзир два важна елемента – велике губитке у људству и психолошки ефекат – страх и замор који су самоубилачки напади јапанских пилота проузроковали код америчких морнара. Иако, када се све сабере и одузме, камиказе нису успеле да зауставе америчку офанзиву и спрече предају јапанске државе, па чак ни да потопе неке од најубојитијих непријатељских платформи, њихови погоци су редовно узимали данак од неколико десетина мртвих и повређених, при чему су рањени често били бесповратно удаљени из борбе јер су задобијали страшне опекотине од ватрених стихија проузрокованих паљењем бродског и авионског горива и експлозијом муниције.
У неколико наврата су удари камиказа однели и по више стотина живота – највишу цену платио је носач авиона „Банкер Хил“, који су погодиле две јапанске летeлице, одневши скоро 400 живота. Акције камиказа су усмртиле укупно око 4.900 америчких морнара и још отприлике толико их раниле.
Многи амерички војници су сведочили о дубоком страху и неизвесности коју су осећали када би се огласила сирена за узбуну и зачуо злокобни звук обрушавања авиона. Војни историчари у својим књигама наводе и бројне примере паничног реаговања при нападу камиказа, па и при самом наговештају о могућности њиховог наиласка, попут нерезонског кориштења великих количина муниције, самоповређивања или скакања у воду у страху од ланчаних експлозија, што се знало завршити и крвавим пиром ајкула.
Такође, oсим потапања близу 50 савезничких бродова као што су разарачи, минополагачи и транспортни бродови, камиказе су и оштетиле више од 300 пловила од којих су нека, упркос томе што су остала на површини, касније морала бити одвучена у старо гвожђе.
Штавише, иако је након великог почетног успеха код Лејтеа, где су камиказе имале на својој страни фактор изненађења и копнену масу у залеђу која их је чинила тежим за откривање радаром, њихова успешност опала, америчка команда је после битке за Окинаву оценила да је, када се урачунају и случајеви у којима јапански авиони нису ударили у америчке бродове али су им падом у непосредној близини ипак нанели штету, проценат успешности камиказа био четири пута већи од процента успешности бомби и торпеда којима су у конвенционалним нападима Јапанци гађали америчке флоте.
Ако се узме у обзир да је јапанска команда са бојишта имала још позитивније, мада нереалне процене штете причињене непријатељу, постаје јасно зашто она није одустајала од примене тактике самоубилачких напада, иако је она, на згражавање дела официрског кадра, брзо гутала јапанске авионе и пилоте.
Илузију о победи над економски надомоћним али, наводно, духовно инферироним непријатељем коју ће донети несаломиви дух чистокрвне јапанске расе скршило је обраћање „живог бога“ цара Хирохита народу преко радија 15. августа 1945, у којем га је позвао да „поднесе неподношљиво и издржи неиздрживо“ – речи које су за Јапанце значиле незамисливу предају.
Ипак много јапанских официра није одговорило на тај царев позив. Њихов свет војничке славе, освајања и авантуре, све оно чему су посветили живот – циљеви попут протеривања Западних сила из Пацифика и јапанска доминација Азије – било је срушено до темеља. Гушили су их срамота пораза и неизбежно питање одговорности.
Дан након јавног обраћања цара, вицеадмирал Оњиши, највиши командант морнаричких камиказа и њихов патрон, је, у складу са самурајском традицијом, извршио ритуално самоубиство распоривши себи трбух мачем. У опроштајном писму је навео да свој живот нуди душама пилота које је послао у смрт и њиховим породицама. Да би искајао грех и показао да му је искрено жао погинулих младића, одбио је помоћ секунданта, чија је функција да извршиоцу самоубиства, након што је заринуо мач у утробу, одруби главу како би му прекратио муке. Услед тога, умирао је читавих 15 сати. И капетан Окамура, који је први јавно предложио формирање одреда камиказа, пресудио је себи метком три године по завршетку рата.
Хероји, фанатици или изманипулисана деца?
Прве камиказе су били зрели пилоти у тридесетим годинама живота, али је, како је рат одмицао, у борбу увођено све више младића и старосна граница за учешће у борби је спуштана, тако да су при крају рата у кабинама ловаца, бомбардера и авиона-бомби седели малолетници. Просечно, пилоти јединица за специјалне нападе су имали између 20 и 23 године.
У њиховим писмима је могуће наћи националистичке тираде, одушевљење приликом да се мрском непријатељу зада тежак ударац, па и усхићење због могућности да се оствари величанствена (лепа и херојска) смрт и тако испуни света дужност према цару.
Неки од њих хладно говоре о својој усредсређености на последњи задатак, у складу са древном самурајском традицијом, која је наглашавала прибраност у сусрет смрти, али и у складу са приручником за обуку камиказа, који је тражио да надвладају сваку мисао о животу и смрти како би се у потпуности посветили усавршавању својих вештина и елиминацији непријатеља.
Црним мастилом исткане ступце опроштајних порука, међутим, често испуњавају сузама заливена извињења родитељима што их син оставља и неће о њима бринути под њихове старе дане. Ту су и у жал увијене молбе за опрост немара и лењости из прошлости, тихим очајем прожета кајања за пропуштеним приликама да се узврати пажња или оствари љубав, трезвени и топли позиви сестрама и девојкама да не тугују и да неоптерећене наставе живот.