Квизоманија као додатни посао

У Србији има више од 80 такозваних квизомана. То су људи који показују знање и окушавају срећу у сваком новом квизу. Једнима учешће обезбеђује допуну кућног буџета, другима излазак из анонимности.

„Ја сам Слободан Цветановић, дечији хирург у пензији, један од познатијих квиз такмичара на овим просторима", рекао је познати квизоман са ових простора.

Слободан је до сада у квизовима зарадио готово 50 својих пензија. Недавно је постао првак светског шампионата квиз такмичења, у категорији старијих од 70 година.

„Материјални моменат никада није био пресудан, више сам волео да покажем људима шта знам, јер сам и иначе по природи свог посла био тотално анониман све до квизова. Имам обичај да кажем да сам на листи анонимних одмах иза мајке незнаног јунака", рекао је Цветановић.

Зоран Вранеш je такође у врућој столици. Он је по професији економиста и професор. Зарађује преносећи знање, а квизови добро дођу као додатак на плату.

„Није то само учествовати ради учествовања, уместност ради уметности, има то и својих добрих страна. Квиз носи узбуђење, а богами и лепе паре. Леп је осећај кад човек нешто привреди, својим знањем умећем, вештинама", рекао је Вранеш.

Осим добрих живаца, концентрације, брзине, среће, ипак је најпотребније знање, а оно се не стиче за кратко време.

„То је минули рад, концепт доживотног образовања. Знао сам главне градове света већ у првом основне", рекао је Вранеш.

„Углавном сам се припремао читајући енциклопедије и оно што се затекло из гимназијских дана и из много деценија читања", рекао је Цветановић.

Интересантно је да у свету постоји база од око 60.000 питања, која се допуњују новим, актуелним.

Новинарка је познатим квизоманима поставила питање колико је висок Авалски торањ. „Не знам, 280 метара", одговорио је Цветановић, док је Вранешов одговор био 206 метара.

Ипак тачан одговор је 204,57 метара. Чини се да су имали већу трему у Дневнику него у квизу, па су им због тога одговори били нетачни.