Очекује се пад немачког сателита

Немачки научници предвиђају да ће ове године на Земљу пасти највећи немачки истраживачки сателит „РОСАТ".

Према наводима Немачке агенције за свемирска истраживања (DLR) и магазина Шпигел (Der Spiegel), научницима није јасно да ли ће сателит сасвим изгорети у атмосфери или пасти на земљу.

Научници наводе да је Немачка одговорна за сву штету која, било где на свету, буде настала падом делова сателита.

„РОСАТ", сателит са два телескопа који је револуционизовао рендгенску астрономију, лансиран је 1990. године и кружио је путањом на висини од 550 километара.

Сателит тежак 2,42 тоне је на себи носио, у то време, највећи и најосетљивији рендгенски телескоп.

Први рендгенски снимак Месеца направио је 1990. године, касније снимке галаксије Андромеда и био је први који је ухватио рендгенске зраке са комета. Осим тога, „РОСАТ" је открио више од 200 заостатака звезданих експлозија - супернова.

Наводи се да су подаци до којих се дошло захваљујући „РОСАТ-у" били основа хиљада научних радова.

Планирани радни век му је био годину и по дана. Међутим, успешност мисије је агенцију приморала да га продужи на 10 година.

„Деведесетих година смо још могли њиме да управљамо, али после 17. новембра 1999. године, када је мисија окончана и блокиран систем за контролу висине, више не", каже портпарол агенције, Андреас Шуц.

Немачки научници „долазак" сателита који већ неколико година губи висину, очекују између октобра и децембра ове године.

За сада још не могу да израчунају путању пада сателита, те зато још не могу да одреде место где би могли да падну његови делови.

Место пада сателита може се прорачунати прецизније тек када летелица буде почела да улази у атмосферу. Тада ће научници моћи да означе 30 километара широк и 200 до 300 километара дугачак простор у који би могли да падну делови.

При уласку у Земљину атмосферу, делови сателита се загревају на око 1.000 степени Целзијуса, а нејасно је који ће делови „РОСАТ-а" то „преживети", јер то зависи од брзине и угла под којим уђу.

У Немачкоj агенцији за свемирска истраживања указују да сваке године падне „више тона свемирског старог гвожђа", али да је шанса да би комади „олупине" могли да падну на насељена подручја сразмерно мала.

„Израчунали смо да је вероватноћа да делови уопште падну на Земљу око 0,001 одсто", истиче Шуц.