Политичари праве политанке!

Деца не знају право значење појмова политика, избори, парламент, власт, али „упијају" све што одрасли кажу и, дајући томе сопствену интерпретацију, имају дефиницију за све - за њих су политичари „људи који праве политанке", Скупштина је представа, а да би постао политичар „не треба да се иде ни у једну школу".

Психолог у Oсновној школи 20. октобар Весна Јањевић Поповић рекла је Танјугу да деца дефинишу појмове, иако не знају шта значе, ако их подсећају на нешто.

Сходно томе, комунизам је за њих „пусто острво за непливаче", нешто „само за одрасле", од „чега децу боли стомак"...

На питање шта је Скупштина, најмлађи су одговорили да је „то кад се неко удаје", „кад неко по цео дан ради само да брзо заврши", „кад неког питају да ли ће да дође, а он каже - доћи ћу, немам друге обавезе", „ту се људи договарају шта ће да поскупи и колике ће да буду плате".

У парламенту се, кажу деца, зарађују паре, прича телефоном, договора шта ће чије да буде и ко ће да буде главни, а председник је „човек који иде први, а остали за њим".

Одговоре као што су „човек који је на власти се зове лопов, не знам како се стварно зове и како му је право име, али се зове лопов", „политика је нешто што се стално свађа", „Слободана Милошевића су одвели, јер је тукао полицију ", најмлађи су, највероватније, чули у својој најближој околини, од родитеља и других чланова породице, навела је Весна Јањевић Поповић .

Чудно причају да би испали паметнији

Власт је за малишане „сумњива", а доживљавају је и као „нешто што неко ради, а неко други не може ништа томе што он ради", и као „могућност да се узме нешто и буде много срећан".

Деца кажу и да „политика може да буде једна продавница" и „неке новине или сликовнице и ту се онда нешто пише о томе". Политичаре виде као другачије од обичних људи и као људе који „чудно причају да би други мислили да су јако паметни".

Њихов посао је да „зарађују паре, да причају када ће падати киша или неће", а њихови односи су такви да „неко воли неког, други воле неког и онда они причају тако за неког, а никад не могу да се договоре шта ће да се деси, неко то неће, неко то хоће, па се посвађају".

Деца „упијају" много ствари из своје околине, па тако и политичких ставова, јер су им стално изложена, а, према речима дечјег психолога, она слушају више од 90 одсто вести, па не чуди што се после тога у вртићу играју Скупштине.

„Ми не примећујемо да деца седе у просторији са укљученим телевизором и слушају га, а пошто су мала, не могу да изаберу које ће сигнале пратити, а које неће. Зато на почетку прате све сигнале који стижу из окружења", објаснила је Јањевић Поповић.

И док одрасли могу да се „искључе" када им је укључен телевизор и да не слушају шта је на програму, деца слушају све - и оно што их интересује и што их не интересује, ако се налазе у истој соби.