Bitka za Afriku – Kina i Zapad ukrstili koplja na ekonomskom frontu

Прошле недеље премијери и председници 49 афричких земаља сјатили су се у Вашингтон на самит Сједињених Држава и афричких лидера. Скупу, чији је домаћин био председник Џозеф Бајден, присуствовао је и председник комисије Афричке уније, тела које окупља 55 држава чланица.

Средишње теме сусрета америчких званичника и афричких вођа биле су унапређивање трговине и инвестиција, нарочито у области изградње инфраструктуре и енергетике, пољопривреде и дигитализације.

На самиту у Вашингтону, поред тих економских питања, дебатовало се и о безбедности, здрављу, климатским променама, изградњи грађанског друштва, те демократији, поштовању људских права и владавини закона.

Иако велик и важан догађај, који потенцијално може да донесе и конкретну добробит, Вашингтонски самит у Африци је дочекан критикама, јер лидерима земаља тог континента, наводно, није била дата прилика да учествују у одлучивању о темама скупа. Реч је, тврдили су поједини коментатори, о "једносмерном" самиту у којем су се као шаргарепа нудиле инвестиције, ширење обима трговинске размене и трансфери технологије, а заузврат тражило прихватање и имплементирање западњачких вредности и стандарда, а иза кулиса и осуда Русије и потискивање кинеских предузећа из стратешких послова као што су експлоатација литијума и кобалта.

Двадесетогодишња кинеска економска офанзива

Напоре САД да смање утицај Кине у Африци требало би да у значајној мери подржи Европска унија својим новим инвестиционим пакетом "Глобална капија", тешким чак триста милијарди долара, за који је председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен изјавила да треба да докаже да "демократски приступ вођен вредностима може да одговори на најтеже изазове".

То, практично, значи да ће тај ЕУ новац бити условљен захтевима за демократизацију, поштовање права мањина, борбу против корупције, транспарентношћу и инклузивношћу. Исто важи и за инфраструктурни програм земаља "Групе 7" који предводе САД, "Изгради поново боље".

Вашингтон и његови савезници ће, међутим, несумњиво имати тежак задатак у парирању или ограничавању кинеског економског утицаја у Африци, јер је трговина између Пекинга и тог континента прошле године достигла историјски максимум од 254 милијарде долара.

Такође, најмногољуднија земља света у првих двадесет година овог века је владама афричких земаља позајмила око 153 милијарде долара. Она је у пројекте на Црном континенту, као што су изградња железничких пруга, путева мостова и електричних централа, до сада у разним формама укупно улила око 340 милијарди долара.

Велика предност кинеског капитала је у томе што га држава не условљава политичким уступцима и вредностима и томе што је, како кажу афрички политичари, Пекинг пита које су њихове потребе, за разлику од Запада, који им налаже шта треба да промене у својим земљама и како да размишљају.

Популарности кинеских кредита и инвестиција доприноси и став дипломата и пословних људи највеће азијске државе који тврде да Африку виде као простор који подсећа на њихову земљу од пре тридесетак година, када се она налазила на почетку свог убрзаног економског развоја. Односно, Кинези виде афрички континент као простор који има обилну и јефтину радну снагу и жељу да оствари просперитет и бољи живот, те се налази на почетку процеса индустријализације.

У њиховим очима је Африка, која има 1,2 милијарде становника, континент могућности и приликâ за добро пословање, јер ће ускоро имати бројну средњу класу и стога у наредним деценијама постати велики потрошач производа и услуга.

Пекинг сваке три године са представницима афричких земаља одржава Форум о кинеско-афричкој сарадњи (ФОЦАЦ), који је утемељен 2000. и на којем се расправља о конкретним иницијативама и пројектима. Током последња два (2018. и 2021. године), кинеска држава је Африканцима обећала по шездесет милијарди долара комерцијалних кредита, концесионих зајмова, бескаматних позајмица, бесповратних давања и директних инвестиција.

Сједињене Државе, међутим, почев од администрације бившег председника Доналда Трампа, кинеска улагања у земље у развоју критикују као постављање тзв. "дужничке замке". Реч је, наводно, о злонамерној пракси која се састоји од мамљења држава с малом економском моћи да позајмљују кинески новац за велике инфраструктурне пројекте које реално не могу да приуште како би се, када се нађу на ивици банкрота, од њих могли преузети стратешки саобраћајни чворови и енергетска постројења.

Тај дискурс прихватиле су и опозиционе партије у неким афричким земљама попут Уганде, где су кинеске компаније последњих година изградиле ауто-пут, национални стадион и брану, користећи новац од повећег кредита које су Кампали пружиле кинеске банке.

Међутим, по извештавању америчке новинске агенције "Блумберг", која је специјализована за економска питања, тренутно све афричке земље заједно Кини дугују око 110 милијарди долара и, осим Анголе која је дужна чак 42 милијарде, њихове обавезе према најмногољуднијој држави света износе само четири до десет посто од њиховог укупног задужења према иностранству.

То значи да не може бити говора о "дужничкој замци" и преузимању контроле над привредом и политиком афричких држава.

Запад потцењује Африку

Афрички интелектуалци ових дана указују на то да континент, мада и даље има озбиљне проблеме као што су недостатак инфраструктуре и стручњака и распрострањена корупција, такође има бројну младу популацију жељну успеха у којој се проширио предузетнички дух, услед чега последњих година има и све више перспективних стартапова.

Они критикују Запад да и даље види Африку као да се у њој ништа није променило у односу на 20. век, односно, као одредиште на које просто треба упућивати хуманитарну помоћ јер је захваћено ратовима и тероризмом и прожето свеприсутном корупцијом. Или да је, у најбољем случају, посматрају као извориште сировина и руда, попут нафте, гаса, дијаманата, злата и кобалта, а не као континент који би могао да пружи прилику за шире пословање, инвестиције и унапређивање трговинске размене.

Афрички политичари и бизнисмени, дакле, траже да буду прихваћени као равноправни преговарачи и пословни партнери, а не као субјекти који не умеју да се старају о себи и зато стално треба да буду усмеравани, подучавани и подржавани кроз социјалне програме.

Њихов снажан аргумент је да је просечна старост становника Африке само 19 година (у односу на 45 година у Европи), односно, да је популација Црног континента најмлађа и да најбрже расте на свету, што значи да ће у наредних неколико деценија бити извор радне снаге за читаву планету.

И мада недостатак посла у овом тренутку чини да се велики број тих младих исељава, често нелегалним путем, млада популација представља велики потенцијал за економски раст, и као радна снага и као будућа војска потрошача.

Те демографске атрибуте, као и развојни моменат, препознали су Кинези, који не само да нису оптерећени колонијалном прошлошћу када је у питању Африка, већ нису ни опхрвани идеологијом наметања сопствених вредности и стила живота другима и праксом политичког условљавања (осим захтева да се поштује територијална целовитост Кине, што подразумева негирање независности Тајвана).

Односно, уопштено говорећи, они нису склони политизацији трговине, бар када је у питању унутрашња политика земље с којом послују.

Управо то немешање у унутрашња питања афричких земаља је оно што Пекингу даје ауторитет када су у питању међународни односи и, уз кредите, инвестиције и бескаматне зајмове, пружа уверење да може да рачуна на гласове афричких земаља у Уједињеним нацијама када се са Запада против њега одапињу стреле у виду резолуција оптужујуће садржине.

Мало интересовање Вашингтона за афрички континент

Што се тиче САД, пред састанак Бајдена и лидера афричких земаља, афрички коментатори истицали су чињеницу да њихов континент, у поређењу с Европом, Блиским истоком и Источном Азијом, традиционално није приоритет у америчкој геополитици и да га је Вашингтон, нарочито последњих година, занемаривао не само дипломатски, већ и трговински.

Илустрације ради, председник Џозеф Бајден од ступања на дужност није посетио ниједну афричку земљу, док је његов претходник Доналд Трамп остао упамћен по ниподаштавајућим изјавама о континенту.

Даље, обим трговине између САД и Африке последњих година је драстично опао – са око 160 милијарди долара у 2008. на само 64 милијарде прошле године, што је четири пута мање од размене између Кине и тог континента поменуте на почетку текста.

Док америчке компаније и даље виде Африку као тржиште чији потрошачи имају малу куповну моћ и као средину која је политички нестабилна и ризична за улагање, те недовољно развијена у инфраструктурном смислу, кинеска предузећа су узела на себе тежак задатак да се прилагоде сложеним политичким и етничким условима у Африци, да изграде инфраструктуру која недостаје, па и уложе не само у рударство већ и у отварање фабрика телекомуникационе опреме и другог.

Мали геополитички интерес и забринутост у вези са политичком стабилношћу и корупцијом држао је америчке и западноевропске инвестиције подаље од Африке, што су кинески планери од почетка овог века добро искористили, задовољавајући потребе држава тог континента за новцем и инфраструктуром.

Посебно крупни кинески пројекти у овом веку су изградња железничке везе дуге 752 километра између етиопске престонице Адис Абебе и сићушне обалске земље на Рогу Африке Џибутија, која је коштала фантастичне четири милијарде долара, затим, улагање у руднике кобалта и бакра у ДР Конго у износу од око три милијарде долара, те изградња железничке пруга дужине око 470 километара у Кенији, која је повезала највеће градове, лучку Момбасу и престоницу Најроби, и коштала чак 3,6 милијарди долара. Она је пуштена у рад 2017. и генерисала је око 46.000 нових радних места.

Пругу Лобито–Луау у Анголи, дугу 1.344 километра, Кинези су изградили у првој половини прошле деценије по цени од око две милијарде долара. Велики пројекат је и конструисање железничке пруге у Нигерији, вредне 1,3 милијарде долара, између престонице Лагоса и града Кано. Политички и симболички нарочито је било битно подизање седишта Афричке уније у главном граду Етиопије Адис Абеби, које је са двеста милиона долара финансирао Пекинг.

Инвестиције Запада мотивисане жељом да се ограничи утицај Кине у Африци

Процењује се да ће у годинама пред нама афричком континенту бити потребно улагање од око 150 милијарди долара годишње у инфраструктуру.

Африци је потребан висок економски раст током дужег периода како би могла да прехрани и запосли своју растућу популацију.

Јасно је да је новац са Запада неопходан да се та потражња задовољи и да у томе лежи прилика за САД и њене војно-политичке савезнике да остваре веће економско, и самим тиме, политичко присуство у Африци. Америчке компаније, кажу афрички економисти, поред рударства и саобраћајне инфраструктуре, могле би да уложе и у дигитализацију, аутоматизацију и пољопривредну производњу на континенту.

Такође, сигурно је да су многи у Африци вољни да приме повољне кредите који им се нуде, одакле год они дошли. Ипак, видно је да у својим колумнама и телевизијским наступима у вези самита у Вашингтону много афричких коментатора истиче да је Кина дошла у Африку с уважавањем, да улаже како би омогућила домаћинима да остваре економски раст и тако допринесе и сопственом развоју, док Запад, након пуно година војног уплитања и политичких диктата, сада нуди новац не из искреног интереса за добробит житеља континента и жеље да послује с њима, већ из себичног геополитичког интереса да обузда ширење кинеског утицаја у свету.

То сугерише да је Пекинг успео да, упркос проблемима као што корупција или културне разлике између кинеских и домаћих афричких радника, својим улагањем и приступом економској сарадњи придобије наклоност политичког и пословног естаблишмента у Африци.