Robija u srpskom Alkatrazu

I tako su dobili zatvor. A biblioteku, školu i crkvu su kasnije u "Zabeli" sami izgradili. Mnogi su taj zatvor upoređivali sa banjom, verovatno zbog toga što tu postoji izvor sa toplom vodom, bazen za plivanje, ali i zbog načina na koji je uređen zatvorski krug.

Međutim, čim se pogleda uvis, priča o banji zastane u grlu. Sa svih strana su karaule iz kojih čuvari sa automatskim puškama čuvaju najopasnije osuđenike u Srbiji.

"Kad kažemo da je zatvor zatvorenog tipa sa posebnim obezbeđenjem, to podrazumeva da smeštaj bude ćelijskog tipa, jer ovde uglavnom kazne izdržavaju povratnici, sa raznim krivičnim delima, sa problematičnim ponašanjem, ili lica koja nisu prilagodljiva na neke uslove, kako bi mogli da budu razvrstani u poluotvorena ili otvorena odeljenja", objašnjava Radojica Šutović, načelnik Službe za tretman KPZ "Zabela".

Ovde 29 osuđenika služi kaznu od 40 godina zatvora. Najveći broj tih robijaša je u sedmom paviljonu, ili, kako ga popularno zovu, Alkatrazu. Da ne postoji posebno odeljenje gde kaznu izdržava Milorad Ulemek Legija i još poneki osuđenik, mogli bismo reći da je sedmi paviljon deo zatvora sa najvišim merama bezbednosti u Srbiji.

Radnici u kazneno-popravnim domovima od 2002. godine pokušavaju da nađu način da bezbedno uvedu najopasnije osuđenike u neki oblik rada u zatvoru. Za sada ne postoji program za takozvane zatvorenike dugoprugaše.

"Problem jeste sledeće prirode, sistemski nije rešen program rada sa licima koja su osuđena na duge kazne. Tako veliki broj njih koji su raspoređeni u rizične grupe, predstavljaju opasnost za druga osuđena lica ili za sebe. Oni koji su skloni agresivnom ponašanju, liderstvu, neformalnom sistemu, zatim mogućnosti bekstva, smeštaju se u sedmi paviljon. To je jedini paviljon koji donekle zadovoljava uslove za takva lica", kaže Šutović.

"Zatvori su potrebni, ali ne takvi kao što je taj sedmi dva ili kako su ga popularno nazvali Alkatraz, ili ova dušegupka u Padiskoj Skeli. Tamo nema mogućnosti, niko ništa da radi, tamo je golo ležanje zatvor, što je najgora varijanta za sve osuđene", smatra kriminolog Zlatko Nikolić.

Zatvorenici u sedmom paviljonu su 22 sata zaključani u ćelijama i samo dva sata dnevno izlaze u šetnju. Zbog opasnosti od obračuna zavađenih grupa, kojih ima mnogo u sedmom paviljonu, čuvari procenjuju ko, kada i s kim može da izađe na ovaj sportski teren u šetnju ili da vežba.

"Moj dan osviće sa doručkom na vratima, zatim šetnja dva sata, zatim nazad, 22 sata sam zatvoren. Kupanje dva puta nedeljno", kaže Petar Stojanović, osuđen na kaznu 30 godina zatvora.

"To je u najmanju ruku nehumano, ali da pustimo sada humanost po strani. To je protivno onim standardima koji su danas usvojeni, u pogledu položaja osuđenih lica i njihovih prava", kaže dr Ivan Janković, advokat i autor knjige "Na belom hlebu".

Mnogi se neće složiti, jer je reč o osuđenicima za najteža krivična dela, ali to što ne postoji program rada, postaje opasno i za zaposlene u zatvoru. Kad su 22 sata dnevno iza brave, ljudima svašta pada na pamet. Robijaši tada često razmišljaju o tuči i pobuni, a većina, zbog toga, ima i psihičkih problema.

"Vreme ubija, vreme je najdosadnije i najopasnije svakom zatvoreniku, a kada im vi uskratite mogućnost okupacije vremena ma kako, ali bolje je šetnjom, sportom, a najbolje je radom, onda samo možete da čekate da ta tempirana bomba eksplodira, a to će se dogoditi kada se najmanje nadate", smatra kriminolog Zlatko Nikolić.

"Za sada nemamo nekih radikalnih iskakanja tih ljudi koji su osuđeni na duge kazne, u principu oni su u prvoj dekadi izdržavanja kazne, a da će vremenom doći do izvesnih kriza - logično je očekivati", kaže Šutović.

S obzirom na to da je većina osuđenika u sedmom paviljonu osuđena na 30 i 40 godina zatvora, to je za njih najverovatnije doživotna robija.

Aleksandar Paunović je 2001. godine ubio troje ljudi i još šestoro ranio u Domu zdravlja u Smederevskoj Palanci. Novine su tih dana na naslovnim stranama pisale o krvavom piru tog čoveka, koji je mislio da će ga novo rukovodstvo doma zdravlja premestiti na drugo radno mesto. Osuđen je na 40 godina. Izašao je iz sedmog paviljona i počeo da radi u zatvorskoj perionici.

"Ovo je perionica osuđeničkih stvari, ovde se pere 2.000 osuđenika. Kako bi bilo da nema posla? Vrlo teško, teže bi dani prolazili i sve bi bilo mnogo teže za mene", kaže Aleksandar Pavlović, osuđen na 40 godina zatvora.

Zatvorenici žale što je ukinuta smrtna kazna 

Robija i ne treba da bude laka, jer ni počinjena dela nisu takva. Zatvorenici za ono što su uradili krive "žutu minutu". Mnogi kažu da nikada ne bi počinili krivično delo da su proveli samo jedan dan u zatvoru. Sada kada su osuđeni na 40 godina zatvora, žale zbog toga što je ukinuta smrtna kazna.

"Bolje da su mi dali smrtnu i da su je izvršili, ja sam je potpisao. Čak 40 godina! Pa nisam ja u dvadeset godina, pa i sa dvadeset godina, kada dobiješ 40 - mnogo je. Kad čovek izađe - izgubi sve, izgubi porodicu, kuću, izgubi sve. Ne zna da se snađe u svetu, ne zna (da zaradi) novac. Šta drugo da radi? Ko nema zemlju može samo drugo delo da pravi. Ja sam slušao kako neki ljudi koji izađu ne znaju šta će, pa se vraćaju, kažu lepo im je ovde", kaže Miroslav Krstić, osuđen na 40 godina zatvora.

Aleksandar Paunović je prvo bio osuđen na smrtnu kaznu zbog dvostrukog ubistva - ubio je zeta i prijatelja. Kada je ukinuta smrtna presuda, kazna je promenjena u 40 godina zatvora.

"Koja je valjana zamena za smrtnu kaznu, to je pitanje otvoreno i o njemu se vode ozbiljni sporovi. Uglavnom preteže mišljenje da je valjana zamena za smrtnu kaznu doživotni zatvor", kaže dr Ivan Janković.

Od kada je 2002. godine ukinuta smrtna presuda, rade se istraživanja o tome koliko je ljudi za smrtnu kaznu, a koliko protiv. Rezultati su uvek pola-pola, s tim što jedne godine za smrtnu kaznu bude dvoje ili troje ispitanika više, a sledeće obrnuto.

"U nekim državama u nekim delovima sveta - ako se ukine smrtna kazna, onda se ona zamenjuje doživotnom kaznom zatvora, bez mogućnosti uslovnog otpusta. I to se danas, bar u teoriji, smatra nehumanom kaznom zatvora", kaže dr Janković.

Naše zakonodavstvo se nije opredelilo za model po kojem bi smrtna kazna bila zamenjena doživotnom robijom. Već se odlučila za humaniju kaznu - 40 godina zatvora.

"Da li je kazna od 40 godina preduga, ona je svakako bolja od doživotnog zatvora, ali to ne znači da je najbolje rešenje. Postoje zemlje u kojima je najviša kazna niža od 40 godina", kaže dr Janković.

"Smatra se da je 40 godina, a u Republici Srpskoj je 45 godina, sasvim dovoljno da neko iz zatvora izađe kao olinjali i nesposobni starac. Postoji jedna teorija onesposobljavanja u kriminologiji, po kojoj je ova vrsta kazni uvedena. Ona podrazumeva da nekog izolujete na 40 godina iz društva, on za to vreme ne može da čini krivična dela u društvenoj sredini i ne može da se reprodukuje", objašnjava kriminolog Nikolić.

U odnosu na vreme kada je knez Miloš naredio da se napravi zatvor u Požarevcu, položaj zatvorenika je neuporedivo bolji. Nekada su zatvorenici morali da rade da bi platili hranu koju pojedu u zatvoru, ali morali su da zasuču rukave i za one koji zbog lošeg zdravstvenog stanja nisu mogli da zarade za svoj ručak.

Danas osuđenika niko ne može naterati da radi ako ne želi, bez obzira na to da li je u sedmom paviljonu ili u takozvanom krugu, gde su manje opasni zatvorenici. Kada bude napisan program rada za one koji su osuđeni na duge kazne, robijaši će moći da biraju da li će gledati filmove i televiziju po ceo dan u ćeliji, kao što to danas rade, ili će vreme u zatvoru prekratiti nekim poslom.

Stariji osuđenici znaju koliko je nerad težak i opasan, i po zdravlje, pa su se dobrim vladanjem izborili za posao. Jer kako su nam na kraju rekli, 40 godina će nekako i proći, ali dan teško.