„Deka maler“ preživeo tri logora i u 95. sabira uspomene

Jedna pisaća mašina za sve godine koliko radi ne bi mogla da otkuca ono što je stalo u 95 godina života Dušana Stojiljkovića.

„Bio sam na Banjici najpre, potom u Mauthauzenu i na Golom otoku“, otkriva Dušan Stojiljković, prevodilac i publicista.

„Deka državni maler“, kako ga zovu, uspomene iz čak tri logora sabira do kasno u noć u sobici staračkog doma. Rođen je 1924. godine u okolini Jagodine. Iz niške gimnazije se priključuje partizanima, a zbog sumnje da je izdajnik, logoraški radni staž započinje 1943. godine na Banjici.

„Banjicu pamtim po 7. i 8. septembru, kada su streljane žene. To je bilo ispod našeg prozora, mi smo slušali šta se dole događa. I otpočela je pucnjava i mlaćenje gvozdenom štanglom. Pamtim i reči Radmile Šnajder, 'Ubij, Radovane, ne muči!'“, seća se Stojiljković.

Dušanove muke na Banjici su počele, a nastavile se u Mauthauzenu gde je deportovan septembra 1944. godine.

„Mauthauzen pamtim u celini. Pamtim ljude koje sam poznavao, pamtim ljude koje sam upoznao, pamtim lekare čija sam žrtva bio, bio sam žrtva medicinskih in vivo eksperimenata“, napominje ovaj vremešni logoraš.

Kaže da ga nada da će i to stradalište preživeti nikada nije napustila. Ali da čovek može da preživi tri logora, u to nije verovao.

„Nisam ni izašao iz logora, jer me je Udba odmah stavila na crni spisak i ja sam praktično živeo kao izdajnik. Ja sam za rukovodstvo Srbije bio izdajnik. Ja nikad nisam imao status normalnog čoveka“, kaže Dušan.

Logoraški status potvrdio je i 1951. godine, kada se našao na prevaspitavanju na Golom otoku, gde je proveo 18 meseci.

„Onako, lično, najgore je bilo na Golom otoku, jer Goli otok nije imao čoveka. Pojam čoveka na Golom otoku ne postoji. Svi smo mi na Golom otoku bili kauboji kad dođe nova grupa. Kad dođe nova grupa formira se dvored, i svi novopridošli, banda, prođu i mi svi tučemo“, seća se Dušan.

I danas čuva svoj logoraški broj, a od 1968. godine kada je rehabilitovan o užasima koje je preživeo ne razmišlja. I u desetoj deceniji Dušan noći provodi učeći nemački i sakupljajući građu o logorima. I ima samo jednu brigu – ne zna hoće li sve stati u jednu knjigu, jer njegov život posle svega zaslužuje više tomova.