Пре више од пола века почела је серијска производња Заставе 101. То је ауто који је обележио једно време, а сада је тај олдтајмер доспео и на цртани филм. Један креативни Зрењанинац наменио је главне улоге у свом цртаном филму управо "Стојадину" и другим аутомобилима насталим у Застави из Крагујевца. Више у причи колеге Милета Новаковића.

Да традиционални музички инструмент, гусле, не оду у заборав и привуку нове генерације музичара, брину у београдској МШ „Мокрањац". Како овај инструмент чува хомеровску традицију и музички повезује народе на Балкану, разговарамо са нашим гостима Михаилом Вучковићем, етномузикологом и Тамаром Ристић, ученицом МШ "Мокрањац".

Колега Владан Ракић, води нас на изложбу слика Уроша Предића. Наш истакнути сликар реализма, највише је остао упамћен по својим раним радовима на којима је представљао свакидашњи живот својих комшија из родног Орловата, села у Банату. Велики допринос дао је и у црквеном сликарству и портретима. Међу чувеним Предићевим сликама изложеним у Галерији САНУ, налазе се и три које публика до сад није имала прилике да види. Изложба "Достојанство свакидашњице" отворена је до 26. маја.

Уредници: Драгана Живојновић и Душан Жарковић

Реализација: Ернестина Глигоријевић

Већи део Управног одбора и део чланова СПОЈИ из Тирола присуствовао је Светој литургији у Српској православној цркви у Инзбруку, после које су пред окупљеним верним народом заједно са оцем Александром Столићем пререзали славски колач и помолили се за здравље и напредак свих чланова СПОЈИ. Славски колач и жито је са својом породицом припремио овогодишњи колачар Филип Влајић, садашњи председник и најмлађи оснивач (тада 15 година).

У Петровцу на Млави су се окупили чланови СПОЈИ из Србије, Аустрије и Црне Горе, где су у цркви Вазнесења Господњег заједно са оцима Влатком, Мићом, Миленком и Милошем пререзали славски колач, који је са својом породицом припремио Стеван Јаношевић из Великог Лаола крај Петровца, који је и главни представник СПОЈИ у Србији. Присутни су били и Лука Мирчета, члан УО, као и мр Владимир Влајић, члан УО и један од оснивача.

У Берлину колачар славе је био Дејан Сенић, главни представник СПОЈИ у Немачкој, који је окупио један део пријатеља и подржавалаца СПОЈИ, са којима је, заједно са оцем Драганом Секулићем, у Српској православној цркви у Темпелхофу пререзао славски колач и тако обележио крсну славу наше организације.

У Лозани у Швајцарској кум славе био је мр Ненад Драгичевић са својом породицом, који је после Свете Литургије заједно са оцем Богољубом Поповићем и члановима породице и пријатељима пререзао славски колач и по први пут и у Швајцарској обележио крсну славу Цвети.

Свим овогодишњим кумовима и колачарима крсне славе СПОЈИ-а смо неизмерно захвални на труду, припреми и прихватању ове часне обавезе, у нади да ћемо и убудуће наставити са овом традицијом, поручују из Организације.

Подсетимо, СПОЈИ је основан на Цвети, 12. априла 2009. године уз благослов тадашњег епископа средњоевропског Константина и тадашњех пароха инзбрушког оца Видослава Вујасина. Оснивачи су били млади момци у распону од 15 до 20 година, њих деветорица – Владимир и Филип Влајић, Данијел и Игор Лазендић, Душан Игњатовић, Александар Спасојевић, Милан Малешевић, Мирослав Микић и Мануел Симић.

Од тада су активни на разним пољима, међу којима су им три главна – културно-просветно, друштвено-спортско и хуманитарно, у оквиру којих се залажу за очување српског културног, духовног и националног идентитета како у расејању тако и у отаџбини, као и за позитивно представљање Србије и српског народа широм света.

Од Видовдана 2009. када су имали своју прву праву активност до сада су у дело успешно спровели преко 400 акција, испоручили помоћ у вредности од око 400.000 евра, помагали 25 пута на Косову и Метохији, 10 пута у Крајини, преко 50 пута у остатку Србије и Републике Српске, међу првима у Аустрији су 2014. покренули сакупљање хуманитарне помоћи за жртве поплава у Србији и Српској, помагали су и жртвама поплава и болесној деци у Тиролу, као и народу у Белорусији, Сирији и Турској. У оквиру досадашњег хуманитарног рада су помогли око 300 породица са укупно преко 1.300 деце.

Године 2010. су покренули „СПОЈИ! – Хуманитарни часопис за културу и образовање“ који је један од три часописа такве врсте у историји српске дијаспоре, а највећи успех СПОЈИ је сигурно постигао постављањем спомен-плоче Диани Будисављевић на њеној родној кући у центру Инзбрука, после преко 10 година упорности и борбе, јер су још 2010. као први у Аустрији покренули прву иницијативу везану за очување сећања на акцију спашавања преко 10.000 српске деце из усташких логора између 1941. и 1945. године у тадашњој Независној Држави Хрватској. Сам текст на спомен-плочи је усаглашен тек 2020. године, када је после јавне дискусије са представницима града Инзбрука, која је трајала скоро целу годину, прихваћено да се на плочи спомене порекло спашене српске деце. Спомен-плоча је постављена 7. априла 2021. на њеној родној кући у улици Марије Терезије и представља први случај у протеклих 30 година да се на једном централном јавном месту на Западу спомињу и српске жртве.

Данас СПОЈИ, осим у Аустрији, има чланове и у Србији, Немачкој, Швајцарској, Холандији, Црној Гори, Румунији и САД, а међу почасним члановима су личности из разних сфера живота из Аустрије, Србије и других земаља.

- млађег узраста    I – IV разреда основне школе;

- средњег узраста  V – VIII разреда основне школе.

Трочлани стручни жири у саставу: свештеник Симон Туркић, библиотекар Јелена Андрић и песник Алаксандар Јовановић, имао је јако тежак задатак да међу најбољима изабере најбоље.

И овога пута ученици су показали велику умешност и таленат,  награде и похвале додељене су најбољим рецитаторима.

 Награђени ученици од 1. до 4. разреда

1. место Дуња Стојиљковић , 4. разред, Допунска настава на српском језику у Хесену

2. место Иза Рифард, 2. разред

3. место Алексија Соболески, 2. разред

 Похвале:

Лана Јарамаз, 3. разред

Елена Лукјановић, 2. разред, Допунска настава на српском језику у Хесену

Давид Цласен, 1. разред

Маша Момчилов, 2. разред, Допунска настава на српском језику у Хесену

Теодора Ћулибрк, 3. разред, Допунска настава на српском језику у Хесену

 Награђени рецитатори од 5. до 8. разреда:

1. место Софија Беслаћ, 7. разред, Допунска настава на српском језику у Хесену

2. место Хелена Милованович, 8. разред, Допунска настава на српском језику у Хесену

3. место Милица Драговић, 6. разред

 Похвале:

Ђорђе Балта, 5. разред, Допунска настава на српском језику у Хесену

Дуња Томић, 5. разред

Матија Милићевић, 5. разред, Допунска настава на српском језику у Хесену

Јована Марковић, 7. разред, Допунска настава на српском језику у Хесену

Нина Борисављевић, 8. разред

Свим награђеним ученицима уручени су Бамби орфеји, дипломе, похвале и поклон књиге, а сваки учесник је добио и слатки пакетић.

"Захваљујемо се Удружењу писаца Седмица на одличној организацији и радујемо сваком новом сусрету јер смо заједно на путу очувања матерњег језика и љубави према нашој књижевности", поручује колектив Допунске наставе на српском језику у Хесену.

 Ближе се нови Мајски сусрети српских писаца дијаспоре. Kако теку припреме и какав је програм предвиђен за учеснике и госте ове традиционалне манифестације?

"Припреме су у завршној вази. Обезбедили смо смештај за учеснике који долазе из далека. Још нам остаје само да поделимо задужења између нас што се тиче логистике пре свега – дочека гостију који пристижу тога дана, неки и неколико дана раније. Наравно, треба све организовати да и тога дана, када је централна манифестација, све тече тако да нам се гости пре свега осећају добродошли и да неко о њима брине – као код сваког доброг домаћина.

И ове године ће Мајски сусрети трајати три дана. Првог дана, у петак 10. маја, предвиђено је свечано отварање у 18 часова. После отварања имаћемо промоцију романа "Три хлеба насушна", аутора Славице Мастикосе.

Другог дана предвиђено је одржавање Округлог стола на тему ,,Програмирање сајта библиотеке- базе за похрањивање, претраживање и организовања промотивних активности", са циљем подршке реализацији пројекта ,,Оснивање библиотеке српске дијаспоре са седиштем у Београду", у  организацији Удружења , "Фонд дијаспора за матицу", који је подржан од стране Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону Министарства спољних послова Републике Србије. После тога, од 18 часова, у суботу 11. маја, одржаће се централна манифестација Мајских сусрета – Мајска песничка ноћ у којој ће нам се представити сви гости. И на крају традиционално такмичење за награду Орфеј (златни, сребрни и бронзани), за најбољу необјављену песму.

Трећег дана, у недељу 12. маја, у оквиру формата ,,У Седмици у 7 " имаћемо књижевно поподне са Јасенком Лаловић и промоцију њених романа. Овим догађајем завршићемо овогодишње Мајске сусрете писаца дијаспоре у Франкфурту.

 Kако данас видите циљеве и целокупну мисију овог вида окупљања и дружења?

"Видим пре свега као сусрете пријатеља и сарадника на истом послу, истој мисији очувања матерњег језика и писма. Прилику да се упознамо са новим људима, умрежимо још боље, чујемо шта има ново у области књижевности (пре свега) у крајевима из којих нам долазе гости и у нашој матици. Наравно да и тај такмичарски део на крају има своју драж и сваке године се очекује са посебним усхићењем код свих присутних. Добити награду од својих колега (тачније, жирија који чине увек неки од гостију) је итекако значајно свим досадашњим добитницима и они то са поносом истичу.

Оно што ја видим као крајњи циљ је заинтересовати млађе за овакве садржаје и осигурати да овај пламен и ватру коју је неко пре 30 година овде запалио, одржавају наши наследници у "Седмици”. Да се глагоља још дуго у Франкфурту. Да се чује, говори и пише на српском језику. Јер ако тога не буде, сви остали садржаји и догађања неће бити могућа – ни вера, ни фолклор, ни обичаји."

 Удружење писаца "Седмица" у Франкфурту је већ дуги низ година несумњиво најугледнија српска књижевна организација, не само у Немачкој, већ и у читавој нашој дијаспори. На који начин то постижете?

"Пре свега огромним ентузијазмом својих чланова, временом које они издвајају, радом, неретко и својим новцем. Мора се горети том ватром. Морате страсно волети поезију – рецимо.

Мора се бити искрено заљубљен у језик и писмо. У књижевност генерално. И бити спреман на рад који није плаћен зарад неког вишег циља. Наравно да и чланови "Седмице" налазе и добијају некакве видове користи самим чланством. Тај однос мора бити на обострану корист, иначе би било немогуће да једно овакво Удружење постоји толике године. Иако, морам да признам , све је мање оних који су на такву жртву спремни.

 "Мајски сусрети" нису једина манифестација коју "Седмица" организује током године. Kоје од осталих програма сматрате посебно значајним?

"Верујте ми да не правим разлику – мени лично је све пођеднако значајно. Без обзира да ли се ради о појединачној промоцији књиге неке од наших чланова, о гостовању неког познатог и признатог аутора из матице, Мајским сусретима или приредби за децу ,,Ала је леп овај свет", коју традиционално већ 18 година организујемо једном годишње за децу. Пођеднако је важно нудити деци квалитетне садржаје – можда чак и важније него одраслима, јер ако њих не научимо док су мали да је значајно и добро читати, лепо говорити, рецитовати – нема будућности ни за "Седмицу", ни за нас као народ на овим просторима. Трудимо се да публици омогућимо квалитетне садржаје, да нас по томе препознају. Надам се да у томе и успевамо."

 Пратиоци интернета широм света примећују да у Вашој организацији, у Фракфурту често гостују познати српски уметници и да су њихови наступи при том масовно посећени. Kако успевате да приликом таквих подухвата помирите квалитет програма и комерцијалне ефекте, који су такође важни?

"То је неки мој мото, да желим да пројекти и манифестације које организујем буду синоним за квалитет. Дуго година сам подизао лествицу и не желим да идем испод неког нивоа који сам већ достигао. То је био дуг процес – пре свега наћи публику за све те садржаје, едуковати (колико год то сада звучи нескромно и препотентно) публику и показати да нису само лаки садржаји нешто што је исплативо у комерцијалном смислу. Публика је ту, ако смем да кажем, посвећеност и огромну љубав препознала и узвраћа ми посетом. Они су буквално захвални за садржаје које им нудим (ту пре свега мислим на позориште ), а ја њима захвалан на посети. Та љубав између публике и мене је обострана, зато и траје толико дуго. Ево, већ пуних 12 година."

 Приликом досадашњих Мајских сусрета српских писаца дијаспоре имали смо прилике да Вас упознамо као веома квалитетног књижевног ствараоца. Kолико сте књига до сада објавили и за коју од њих сматрате да је дала посебан печат Вашој уметничкој каријери?

"Објавио сам до сада четири књиге на српском језику и за српске издаваче и један превод на немачки, за немачког издавача. Иако пишем и прозу, себе сматрам првенствено песником. Песником по вокацији. Песником по начину живљења, размишљања и деловања. Има песама за које понекад не могу да верујем да сам их ја писао. И питам се, ко је то говорио и писао из мене. А опет, најдража ми је књига прозних текстова ,,Моји пријатељи песници", у којој сам ваљда објаснио колико је лепо бити песник и какав утицај су на мене као човека и мене као песника оставили сусрети са њима. Иако ми то није била замисао када сам писао ту књигу, мислим да сам и себи и другима објаснио ко сам. Много волим ту књигу."

 Одакле најчешће црпите надахнуће у новијој фази свог књижевног рада?

"Веровали или не, ја нисам неко ко пише стално. То се догађа више у фазама. Тренутно ми је главна преокупација да, ако могу, унапредим рад удружења које ми је поверено на управљање пре нешто више од годину дана. То изискује много времена и рада на гомили ствари које су све, само не креативно писање. Надам се да ћу у томе успети и можда оставити неки препознатљив печат. Писање ће опет сигурно доћи, у то не сумњам. Kада ће га бити учесталије, не знам и не оптерећујем се тиме."

 Kолико је већинско, немачко окружење заинтересовано и да ли је у могућности да се упозна са стваралаштвом тамошњих српских писаца?

"Живимо у потпуно сулудом времену, историјском тренутку. Мислим да су избомбардовани неким садржајима који су плитки и неквалитетни. Да немају ни времена, ни воље ни стрпљења за такве ствари. Поготово ако још пишемо, а пишемо и за мене је то потпуно нормално, родољубиву поезију, рецимо. Њима је то пасе. И још ако сте "политички некоректни" у својим текстовима, као ја на пример, то не интересује овде никога. Тешко је њима да осете словенску танану душу. Не генерализујем ствари, сигурно има и оних које то занима, али их је јако мало . У стању су да изразе искрено дивљење када чују да неко пише и објављује књиге а да од тога не живи и то је све. Без неког удубљавања у оно ШТА пишете. "Седмица" је много пута у прошлости успостављала контакте са сродним немачким удружењима, али се та сарадња није дуго одржала. Узмите све ово ипак са резервом. Можда ја само нисам упознао праве људе. То је, на крају крајева, моје лично мишљење и искуство за ових двадесет и нешто година живота овде и бављења књижевношћу, пре свега."

 Kако видите себе као књижевног ствараоца у наредном периоду?

"Ако ми време и обавезе дозволе, волео бих да завршим роман који сам почео одавно да пишем. Мислим да  бих тиме заокружио свој рад као писац – ако себе могу тако да назовем. Имао бих тада објављене песме, приче и роман. И својој деци и своме роду – да то оставим – доста", каже Јовановић.

Владан Вучковић Паја снимио је нови албум инструменталне музике под називом "Поподне једног Мартина". Инспирацију за албум, како сам аутор каже,  пронашао је у размишљањима о томе да уметност има велику друштвену моћ и значај, али и да никада није довољно моћна да спречи велике друштвене конфликте. Овим поводом, у госте нам долази Владан Вучковић Паја.

О прослави Васкрса у Денверу извештава Александар Жигић.

Ђорђе Михаиловић, познатији као деда Ђорђе, трећа је генерација Михаиловића која је чувала и бдила над нашим палим борцима у Првом светском рату, и то у Солуну, на војничком гробљу Зејтинлику. Иако је преминуо прошле године, он ће их и даље чувати, јер ће тамо бити постављена његова бронзана биста, на дан његове смрти - 02. јула. Са вајаром Љубомиром Лацковићем, који бисту израђује, недавно је разговарала наша Вања Васић.

Подсетићемо све наше гледаоце који живе широм света, да вечерас у Малмеу почиње избор за Песму Евровизије 2024.  Наша представница Теја Дора наступа у првој полуфиналној вечери под редним бројем 2, па ћемо их позивати да гласају за песму "Рамонда"....

Уредник емисије Тања Адамовић

Реализација Ернестина Глигоријевић

Том приликом Владимир Живанов је истакао: 

"Ово је већ традиционално такмичење у осликавању јаја у Висбадену, али ове године у мало другачијем амбијенту. До сада смо активности обављали у школским учионицама, на редовним часовима, али ове године није тако. Захваљујући донацији и помоћи господина Милорада Живановића и госпође Марије Дувњак, нашим земљацима и власницима ресторана "Boothaus" у Висбадену, који су нам допустили да користимо просторије у њиховом ресторану, могли смо организовати овако величанствену манифестацију, на којој учествује стотинак деце са својим родитељима.

Не смем пропустити прилику да изразим захвалност госпођи Љиљани Митић, Радмили Антешевић, чланицама ЦССХ, Горану Бунчићу и Дарку Љаховићу, драгим пријатељима који помажу у техничкој подршци, и наравно нашем драгом пријатељу, оцу Александру Марковићу, овдашњем пароху, чија је сарадња била неизоставна свих ових година. Он је, као и сваке године, обезбедио награде, а биће и део жирија који ће изабрати најбоље радове. Награде ће бити уручене на Ускрс ове године."

На такмичењу у осликавању јаја, по одлуци жирија и оца Александра, награде су добили:

1.место Ћулибрк Валентина, 2.место Трогранчић Ника, 3. место Љаховић АндреаА.

Драган Балта, чији син похађа српску наставу, делује задовољно:

"Мој син већ три године похађа српску наставу и научио је много занимљивих ствари. Воли да иде на часове код учитеља Владе и учи о историји свог народа из Србије.  Упознао је много другара, што је за мене као родитеља веома битно. Овај догађај је прелепа манифестација са великим бројем учесника." Његов син, Ђорђе, додаје да се јако радује што је данас овде и што се труди да лепо ослика јаје. Поносно истиче да је његово јаје прошле године изабрано за "јаје Чуваркућу".

"Наш циљ је био да што чешће излазимо из школских учионица да бисмо били видљивији као школа, не само у нашој заједници у Висбадену, већ и шире. Данас је пуно нових ученика исказало интересовање за наредну школску годину. Најављујемо још много сличник активности за наредни период", са поносом и радошћу за крај истичу наставници Владимир и Сања.
 

Када наступа представница Србије

Србију на овогодишњем такмичењу представља победница Песме за Евровизију Теја Дора са песмом Рамонда. Представница Србије наступа у првом полуфиналу такмичења које се одржава 7. маја.

Песму Рамонда извешће под редним бројем два. Из Србије није могуће гласати за нашу представницу, али то је могуће учинити из 14 земаља које се сутра такмиче, међу којима су и Хрватска и Словенија, али и гледаоци у Великој Британији, Немачкој и Шведској.

Осим тога, могуће је гласати и из такозваног "остатка света", односно из држава које се уопште не такмиче на Песми Евровизије. Ако се налазите у земљи која не учествује на такмичењу, можете гласати пратећи упутства на сајту www.esc.vote.

Гласање из "остатка света" почиње већ вечерас, након друге генералне пробе, односно негде око 23 часа.

 Када и где пратити Песму Евровизије

Песма Евровизије почиње сутра, а све такмичарске вечери можете пратити на програмима Радио-телевизије Србије.

• Прво полуфинале – уторак у 21 час, директан пренос на РТС 1, РТС Свет и Радио Београду 1;
• Друго полуфинале – четвртак у 21 час, директан пренос на РТС 1 и РТС Свет;
• Велико финале – субота у 21 час, директан пренос на РТС 1, РТС Свет и Радио Београду 1.

Осим тога, пренос можете пратити и на мултимедијалној платформи РТС Планета, као и путем званичног Јутјуб канала Песме Евровизије.

Сваки тренутак све три такмичарске вечери моћи ће да прате и читаоци Интернет портала РТС-а.

Суштину и начело хришћанске вере објаснио је Свети апостол Павле, чија је проповед оснажила и усмерила новозаветну веру.

У православним хришћанским црквама се на Васкрс отварају Царске двери на олтару, чиме се симболично указује да је Исус својим васкрсењем победио таму и смрт и отворио рајска врата и пут спасења читавом људском роду.

Васкрс је покретан празник, који се одређује према природном календару и увек се везује за недељу са одступањем од 35 дана - од 4. априла до 8. маја.

Васкршње славље је за вернике крај Великог поста, а први мрсни залогаји су васкршња јаја која се, према древном обичају, фарбају у црвено као симбол проливене крви Христове. Прво обојено јаје, оставља се на страну до идућег Васкрса и зове "чуваркућа".

Хришћани Васкрс славе три дана, па су у календару СПЦ црвеним словом обележени Васкршњи понедељак и Васкршњи уторак.

У СПЦ православни верници размењују поздраве - Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!

 Песма “Васкрсе Спас наш”

Урађена је према тексту Владике Николаја Велимировића и наслања се на традицију коју преко две деценије негује акција “Обновимо себе - подигнимо Ступове”, из које је касније проистекла акција “Воли - Глас Србије”, која је уједно организатор ове васкршње акције.

Овогодишња васкршња песма и спот реализовани су по благослову оца Герасима и имају за циљ да се у радости празника, окренемо једни другима, да будемо подршка онима којима је то неопходно, чинимо добра дела и кроз молитву и сабирање чувамо традицију, негујемо љубав и врлине.

Музику за песму “Васкрсе Спас наш” потписује Ана Ивановић, а извођачи из најразличитијих музичких жанрова (рок, поп, опера и етно) дали су свој музички печат и допринос. Међу њима су група Скути, Ненад Милосављевић (група Галија), Александар Цветковић (Тропико бенд), Слободан Радановић, Катарина Божић, Алекса Недељковић, Јована Зукановић и група Златник, Маријана Шовран, Тамара Шустић, Тамара Миличић, Ирена Радуловић и бројни други. Учешће су узели и деца из хора веорануке ОШ “Краљ Петар II” (Београд) и Литургијска секција ОШ ,,Академик Миленко Шушић" и СШ ,,Драгачево" (Гуча).

Аудио снимање реализовано је у студију Дејана Аксића, а микс и мастеринг радио је Мирољуб Џими Тодоровић. Режију спота потписују Сара Милановић и Ана Ивановић, док је директор фотографије Владимир Видојевић. У споту се појављују и бројни глумци, међу којима су Виктор Савић, Ђорђе Крећа и Ана Маљевић, а у реализацији снимања песме и спота учествовало је преко 150 учесника.

Етнографски музеј и Министарство културе, препознали су значај очувања ове најстарије традиционалне технике обраде текстила и већ десетак година организују радионице на којима се учи мокро и суво пустовање, праве фигурице, накит, разни употребни предмети… а тајне заната полазницима несебично преноси Смиљка Мишковић.

„Ја сам сасвим случајно као што то у животу обични и бива, листала неке часописе. Видела сам неке радове наше девојке која живи "преко", а бави се пустовањем вуне. Разумем се у ручни рад, знам шта је хеклање, штрикање, али ово није било ништа од тога...кренем да гуглам и наравно, опчини ме све шта може да се ради и почнем да се храним и да покушавам да истражим, да савладам и све сам преко интернета савладала. Пуно времена сам провела, и срећом ту је гугл транслејт да може све да преведе, Руси дају феноменалне инструкције, Американци донекле, и мало по мало, временом ме то опчинило", каже Смиљка.

За традиционално, мокро пустовање, поред вуне, неопходни су топла вода и сапун. Пре употребе, вуна се пере, суши и рашчешљава. Али, некако, полазницима је ближа новија техника, суво пустовање, специјалним иглама које помажу уплитање нити. А васкршња јаја омиљена су тема...

"Потпуно су различите те две технике. Суво пустовање је новијег датума, ради се иглицом и тако се праве скулптуре. Полазницима се више допада суво. Мокро је стара, заправо права техника пустовања вуне и њоме се раде неки озбиљнији, већи комади...некада су то били прекривачи, шатори, делови гардеробе, одећа, капе...скоро сам сазнала да је фес Вука Караџића том техником рађен.

А онда сам открила јаја, што је потпуно феноменално, јер се до сада са тим нисмо сусретали, она су врло атрактивна, лако се израђују, а теме могу да буду пролећне, цветне...праве шумадијске", каже Смиљка Мишковић за РТС.

Специјални гости аустријске премијере били су Душан Савић, као и Оливер Пауновић, продуцент овог и многих других документарних филмова о нашим великанима.

Пред само приказивање филма свим присутним гостима обратио се Оливер Пауновић, који је истакао да му је драго што у дијаспору постоји интересовање за овакве филмове и људе који су обележили једно време и најавио нове документарне пројекте о знаменитим Србима, као на пример актуелни пројекат о ратном хирургу др Миодрагу Лазићу.

Затим је уследио филм, који су сви у сали, међу којима је било и много деце и омладине, врло пажљиво пратили. После филма се биоскопском салом орило „Дуулеее Савић, Дуулеее Савић,…“. Тако је поздрављен Душан Савић пред свом публиком, који се затим обратио публици рекавши да му је веома драго што је у Инзбруку и што види веома позитивне реакције присутних. Уследило је постављање питања публике на која је Дуле Савић врло радо и детаљно одговарао. Испричао је и неколико врло занимљивих анегдота из своје богате фудбалске каријере и живота, међу којима је било много поучних, поготово за оне млађе у публици.

Владимир Влајић, један од оснивача и члан Управног одбора СПОЈИ и Савеза Срба у Аустрији, био је у улози водитеља вечери, а за сам крај је још једном захвалио свим присутнима, истакавши да је врло битно што се наш народ и на оваквим догађајима приказује врло сложно, као и да требамо да се трудимо увек да подржавамо једни друге, јер ћемо само тако бити јачи у будућности у нади да ћемо тако градити бољу за будућа поколења. Додао је да је свима из СПОЈИ-а веома драго што је премијера успела на радост свих присутних, као и да се показало врло важним што је кроз овакав филм приказан један врло занимљив део наше историје, као и чињеница да је наша легенда Дуле Савић лично био присутан на премијери филма.

За сам крај сви присутни гости имали су прилику да набаве књигу Дулета Савића чија је промоција 15. априла 2024. била у Београду, а коју је он с радошћу потписивао, сликао се и дружио са свим присутним гостима.

На крају је од улазница и донација скупљен хуманитарни износ у висини од 1.340,95 евра.

"Посебно захваљујемо продукцији филма Сити групи из Ниша, дистрибуцији филма МЦФ из Београда, Метропол биоскопу, као и Управи за сарадњу са дијаспором која је суфинансирала наш овогодишњи пројекат „15 ГОДИНА СПОЈИ – ДИЈАСПОРА И МАТИЦА, СПОЈЕНИ СМО ЈАЧИ!“ чији је део и ова филмска премијера", поручују из СПОЈИ-а.

Они су за све присутне приредили прави фолклорни спектакл. Дечији ансамбл Кикца извео је игру Катанка, док је средњи ансамбл одиграо Игре из околине Владичиног Хана. Млади играчи СКЦ Блумберг из Блумберга извели су игре из Левча, а њихови чланови извођачког ансамбла Игре из Централне Србије. Гости из Француске, играчи КУД Божура из Белфора су се прво представили песмом Лепе ли су нано Гружанке девојке, а потом су одиграли Игре из Шумадије.

Сви присутни у сали су имали могућност да погледају два премијерна извођења нових кореографија. Наиме, због отказивања квалификационе смотре Савеза српских удружења Немачке и немогућности да своја нова дела покажу пред жиријем, управом и чланови Савеза српских удружења Немачке и њихових родитеља и симпатизера, чланови Мораве и Младости су премијерно извели кореографије у Фрајбургу. Својим умећем су одушевили публику и добили јаке аплаузе. Морава из Штутгарта је извела Марга Влашке игре из Стига, кореографа Николе Томића, а Младост из Хамбурга кореографију „Садила Јана ран бел босилек", кореографа Дејана Милисављевића.

Никада на бини у Фрајбургу од када постоји СКУД Никола Тесла није било толико играча - пет фолклорних друштава и седам ансамбала. Био је ово уједно и први инострани наступ играча КУД Божур из Белфора, који су после непуних 50 година поново оформили фолклорну секцију у септембру месецу прошле године. У Фрајбургу, код домаћина СКУД Николе Тесле, по први пут су гостовали играчи Кикца из Базела као и КУД Младости из Хамбурга. Такође, први пут су наступили и млади из СКЦ Блумберг из Блумберга, мада ово није било прво дружење домаћина са њима, пошто је СКУД Никола Тесла наступао у Блумбергу. Започето пријатељство са Моравцима се негује већ седму годину, па стога не чуди што су и овога пута пријатељи из Штутгарта дошли са комплетном управом, као и три бивша председника овога друштва.
Културно уметнички део програма је завршен заједничким колом, а потом су присутне забављали познате звезде Вања Мијатовић и Драган Ђурић уз пратњу Невена Петровића и Ђ Микија.

Смењивали су се забавни и народни хитови, млади су певали и играли, једном речју уживали. Свако коло је изнова скоро целу салу повезивало у круг. Причало се доста, смејало, певало, уживало. Вредни домаћини су за то време радили и трудили се да угосте своје госте. А гости су били весели и добро расположени и створен је осећај да сви једна велика породица која се дуго зна и којој итекако прија што су сви заједно.

Представници хуманитарне организације Сви за Космет огранка у Базелу су имали свој штанд и трудили су се да прикупе што више за Србе на Косову и Метохији. Такође је дестилерија Хуберт 1924 имала своје штанд и многи су могли да пробају разне врсте ракија из Србије.

Главни организатори ове забаве, председница СКУД Никола Тесла Јерка Панић и благајница Милена Даковић захвалиле се су свим гостима на доласку, свим члановима на раду, спонзорима, конобарима и особљу са стране, као и бившем хаусмајстору изнајмљене сале Слободану Јовановићу, без којих ова забава не би била првокласна и не би тако добро протекла.
Било је то вече које је подстакло многе на размишљање колико млади воле да се друже, да чују интересантне приче из других земаља, из других ансамбала и да су сви изразили жељу да се више друже и да заједно имају више акција.

Домаћини овога пута нису наступили али су све време бодрили и уживали у играма фолклораша КУД Добросав Радосављевић Кикац из Базела (Швајцарска), КУД Божур из Белфора (Француска), СКЦ Блумберг из Блумберга, КУД Младост из Хамбурга и СХКД Морава из Штутгарта (сви из Немачке).
Они су за све присутне приредили прави фолклорни спектакл. Дечији ансамбл Кикца извео је игру Катанка, док је средњи ансамбл одиграо Игре из околине Владичиног Хана. Млади играчи СКЦ Блумберг из Блумберга извели су игре из Левча, а њихови чланови извођачког ансамбла Игре из Централне Србије. Гости из Француске, играчи КУД Божура из Белфора су се прво представили песмом Лепе ли су нано Гружанке девојке, а потом су одиграли Игре из Шумадије.

Сви присутни у сали су имали могућност да погледају два премијерна извођења нових кореографија. Наиме, због отказивања квалификационе смотре Савеза српских удружења Немачке и немогућности да своја нова дела покажу пред жиријем, управом и чланови Савеза српских удружења Немачке и њихових родитеља и симпатизера, чланови Мораве и Младости су премијерно извели кореографије у Фрајбургу. Својим умећем су одушевили публику и добили јаке аплаузе. Морава из Штутгарта је извела Марга Влашке игре из Стига, кореографа Николе Томића, а Младост из Хамбурга кореографију „Садила Јана ран бел босилек", кореографа Дејана Милисављевића.

Никада на бини у Фрајбургу од када постоји СКУД Никола Тесла није било толико играча - пет фолклорних друштава и седам ансамбала. Био је ово уједно и први инострани наступ играча КУД Божур из Белфора, који су после непуних 50 година поново оформили фолклорну секцију у септембру месецу прошле године. У Фрајбургу, код домаћина СКУД Николе Тесле, по први пут су гостовали играчи Кикца из Базела као и КУД Младости из Хамбурга. Такође, први пут су наступили и млади из СКЦ Блумберг из Блумберга, мада ово није било прво дружење домаћина са њима, пошто је СКУД Никола Тесла наступао у Блумбергу. Започето пријатељство са Моравцима се негује већ седму годину, па стога не чуди што су и овога пута пријатељи из Штутгарта дошли са комплетном управом, као и три бивша председника овога друштва.
Културно уметнички део програма је завршен заједничким колом, а потом су присутне забављали познате звезде Вања Мијатовић и Драган Ђурић уз пратњу Невена Петровића и Ђ Микија.

Смењивали су се забавни и народни хитови, млади су певали и играли, једном речју уживали. Свако коло је изнова скоро целу салу повезивало у круг. Причало се доста, смејало, певало, уживало. Вредни домаћини су за то време радили и трудили се да угосте своје госте. А гости су били весели и добро расположени и створен је осећај да сви једна велика породица која се дуго зна и којој итекако прија што су сви заједно.
Представници хуманитарне организације Сви за Космет огранка у Базелу су имали свој штанд и трудили су се да прикупе што више за Србе на Косову и Метохији. Такође је дестилерија Хуберт 1924 имала своје штанд и многи су могли да пробају разне врсте ракија из Србије.

Главни организатори ове забаве, председница СКУД Никола Тесла Јерка Панић и благајница Милена Даковић захвалиле се су свим гостима на доласку, свим члановима на раду, спонзорима, конобарима и особљу са стране, као и бившем хаусмајстору изнајмљене сале Слободану Јовановићу, без којих ова забава не би била првокласна и не би тако добро протекла.

Било је то вече које је подстакло многе на размишљање колико млади воле да се друже, да чују интересантне приче из других земаља, из других ансамбала и да су сви изразили жељу да се више друже и да заједно имају више акција.

Скупштина је једногласно усвојила да су за чланове Управе изабрани: Марко Сарић (председник), Срђан Мијалковић (потпредседник, оснивач, руководилац Просвјетине школе српског језика), Никола Прерад (секретар), Дејан Сегић (заменик секретара), Александра Ковачевић (благајник), Срђан Ракић (заменик благајника), Весна Шпирић (координатор Клуба младих уметника), Јована Миљковић
(координатор Просвјетине школе српског језика), Срђан Кузмановић, отац Михаило Смиљанић, као и нови чланови Управе, Бранко Тодоровић и Марија Ђокић-Петровић, повереник Просвјете у Грацу.

За чланове Надзорног одбора изабрани су Мирослав Захарић и отац Крстан Кнежевић.

Председник Марко Сарић представио је план рада Друштва, као и финансијски план за наредни период до следеће Скупштине.

Дискутовало се и о потреби за новим просторијама које би Просвјета користила истовремено као библиотеку, за потребе Управе, чланства али и Просвјетиног клуба младих умјетника, односно Просвјетиног бечког театра младих, као и о плановима и тешкоћама у даљем раду и начинима њиховог превазилажења.

Овогодишње обележавање је подржала и суфинансирала Управа за сарадњу са дијаспором Републике Србије. Амабсадор Републике Србије у Норвешкој, Драган Петровић ће положиити венац, а свештеник Српске православне цркве у Норвешкој, отац Александар Зељковић ће служити парастос.

Градоначелник општине Салтдал ће присуствовати обележавању, као и Норвежани који су помагали затвореницима, којима ће бити уручене захвалнице Фондације.

Председник Фондације, историчар и писац Кнут Флувик Туресен ће само неколико дана раније имати прву промоцију своје нове књиге под називом "Они су умрли на Крвавом путу – српски затвореници у Норвешкој у периоду 1942-1945" - то је његова 18. књига са тематиком војне и ратне историје.

Обележавање на гробљу ће се завршити соло изведбом на труби: "Тамо далеко".

Фондација Култура сећања Крвави пут (kulturasecanja.org) је основана крајем 2022. године, а Дан победе прошле године је обележен у Ослу и Бергену. 

Вишегодишњи напори СПКД "Просвјета" у борби за статус српског језика у Аустрији, као и успешан рад "Просвјетиних" школа, показали су да су овако важне промене за српску заједницу у Аустрији могуће и потребне. Овим поводом, гост емисије биће Срђан Мијалковић, потпредседник СПКД "Просвјета" Аустрија и оснивач и руководилац српских допунских школа.

У Цириху ће 7. и 8. јуна бити одржан први Сајам вина и ракија из Србије - Serbian wine expo, који има за циљ да представи наше винарије и дестилерије и да започне традицију одржавања манифестација ове врсте у Швајцарској. О припремама, учесницима и самом програму, у емисији ће говорити организатори - Стојан Стевановић, председник Удружења српских привредника Швајцарске и Жарко Докнић, секретар Удружења српских привредника Швајцарске.

Врбица је свечано прослављена не само у Србији него и у српским заједницама широм света. О томе како је било за празник, којем се посебно радују деца, из Чикага извештава Александар Жигић.

Српски културно уметнички центар Соко из Базела снимио је спот посвећен Врбици који ћемо вечерас премијерно емитовати.

Смиљка Мишковић се пре неколико година публици представила изложбом у Етнографском музеју, где је изложила радове од пустоване вуне. Tајне старог заната, старијег и од ткања, жели да пренесе и на друге. То чини више од 10 година, на радионицама у Етнографском музеју. У чаробан свет вуне уводи нас наша Вања Васић.

Уредници емисије Тања Адамовић и Горан Маслар.

Реализација Ернестина Глигоријевић.
 

Он каже да му је драго што се са представницима локалних самоуправа акценат ставља на младе и појаснио да наши сународници у иностранству располажу финансијским и људским капиталом.

Ове године ће учествовати више од 5.000 деце не рачунајући младе из Србије са којима ће они размењивати знање и искуства, напоменуо је министар.

"Моја порука њима је увек иста. Никада им не кажем добро дошли у Србију, јер Србија је њихова кућа. Ми смо исти народ. Моја порука њима је да увек себично чувају и никада не забораве свој језик, своју ћирилицу, културу, историју, идентитет и традицију, да граде мостове у државама у којима живе јер они су наши амбасадори", поручио је Милићевић.

Вредност овог пројекта је 120 милиона динара, а подељен је у три целине: 50 милиона динара за Културно-уметничка друштва, 40 милиона за спортске кампове и 30 милиона динара за научно-образовне илити еко кампове.

"Желимо да наше сународнике у иностранству подстакнемо да једног тренутка, када заврше школовање у државама у којима тренутно живе, размишљају да своје знање и искуство искористе овде заједно са свима нама у Србији. Тада смо успели", рекао је министар.

На конкурсу је учествовало 46 градова и општина, 17 њих је изабрано, а међу њима је и Велико Градиште.

Председник те општине Драган Милић истакао је да овај пројекат по вредности није највећи, али је по значају јако велики.

"Деца наших радника из дијаспоре имаће прилику да упознају крај из кога долазе. Покушаћемо да вратимо бар један део тих породица у своје родно место, да почну да се баве неким послом, а ако у томе успемо, а идемо у добром правцу, мислим да ће онда пројекат да испуни циљ", рекао је Милић и подсетио да 30 одсто грађана Великог Градишта живи и ради у дијаспори.

Он каже да очекује близу 500 деце у камповима у тој општини, а то ће бити прилика, како је истакао, да упознају Сребрено језеро, манастире Тумане и Нимник, Рамску и Голубачку тврђаву, Виминацијум.

Пријатељства која се склапају у камповима остају за цео живот, истакла је градоначелница Сремске Митровице Светлана Миловановић, града који ће другу годину заредом угостити децу из дијаспоре.

Каже да они кроз радионице уче српски језик и ћирилично писмо.

Међу изабраним општинама и градова је и Шабац, чији градоначелник Александар Пајић истиче је да је овај пројекат од немерљивог значаја за целу Србију.

"Сигуран сам да ће сви млади људи који буду у нашој лепој Србији, бити прави амбасадори Србије у земљама у којима тренутно живе", рекао је Пајић и изразио наду да ће се што већи број Срба у иностранству вратити у домовину.

У пројекту ће, осим три споменута града и општина, учествовати и Трстеник, Кнић, Велика Плана, Осечина, Чајетина, Сврљиг, Топола, Рашка, Суботица, Лозница, Крушевац, Зрењанин, Крагујевац и Пожаревац.

У наставку емисије видећемо и прилог о једној од веома актуелних тема у региону, такође везан за Сребреницу, а то је питање доношења Предлога Резолуције о „геноциду у Сребреници“, о чему би требало да почетком маја одлучује Генерална скупштина УН у Њујорку, а овај пут кроз оцене и ставове стручњака на научној трибини одржаној прошле недеље у Београду, у организацији Представништва Републике Српске у Србији, коју је пратио новинар Борис Миљевић.

Из другог дела емисије издвајамо још два занимљива прилога. Једна прича нам долази из Чикага од сталног сарадника Александра Жигића а реч је о трибини коју је организовала Српска заједница у Чикагу, односно промоцији књиге докумената и сведочења о страдању Срба у Ливањском Пољу од стране хрватских усташа.

Други прилог је занимљива прича коју су припремили стални сарадници из Независне ТВ продукције ЗВО Вуковар, а реч је о селу које је практично у две државе, на граници Републике Хрватске и БиХ, о месту Уништа, које административно припада Општини Босанско Грахово, у БиХ, али једини пут који води до овог села иде преко суседне Хрватске, што свакако ствара низ проблема преосталом малобројном становништву тог места.                                                                                                                                     

Уредница емисије Драгана Живојновић.                                     

Редитељка Ерна Глигоријевић.

"Иако поезија никада није била више потребнија свету и људима него данас, нажалост све ређе пишем у тој есенцијалној књижевној форми. Спознајом њене вредности и значаја, као и тога да су сва класична дела књижевности старог и античког света исписана у стиху, и да на њима почива читава наша цивилизација, ипак се трудим да поезију свакодневно читам. Како оновремене песнике поменуте епохе, тако и своје савременике, неодричући се песника у себи.

Прошло је шест година од објављивања прве књиге која ме је као песника афирмисала и формално увела у свет књижевних стваралаца. Како време тече, све више постајем свестан колико је она важна за мој даљи рад на пољу књижевности. Песме које су се нашле у тој збирци настајале су дуги низ година и све су одраз најискренијих чувстава једног младог човека који тек открива живот, свет и себе у њима. Данас када читам неке од тих песама насталих петнаест, па и двадесет година раније, чини ми се да више не бих био у стању да их напишем таквима. Детиња радост је можда дубоко у мојој души и бићу остала, али је исконске песничке наивности нестало. Безазленост срца и смерна разборитост били су два основна предуслова за настајање таквих песама", каже Чваркић.

 Од пре неколико година бавите се историјографијом. Плод Вашег рада у тој области најпре је била књига о Светом Теодору Тирону. Зашто баш о њему?

"Свети Теодор Тирон, поред чијих сам светих моштију провео кратак део своје младости, ранохришћански је мученик чији је култ распрострањен од истока и Византије, древне Коптске и Јерменске Цркве, Русије, све до запада и Рима. Овај светитељ веома је присутан у животу Цркве кроз читаву њену историју.

Његов значај за васељену је до те мере велики и немерљив, да на неки начин обликује и богати њену духовну и материјалну заоставштину. Због његовог изузетног доприноса на ширењу и одбрани хришћанства, многи други светитељи и уметници, инспирисани његовим животом, створили су разна уметничка дела међу којима су фреске, иконе, барељефи, скулптуре, витражи, цркве, храмови и капеле. Нека од тих сакралних и уметничких дела издигла су се до најистакнутијих врхова по својој вредности. Истакао бих и нека од књижевних дела насталих из пера Светог Григорија Ниског и Светог Јована Дамаскина, писаца светитељевог житија и канона. Поред материјалних трагова остали су и они нематеријални у виду традиције и обичаја празновања овог светитеља, а које можемо пронаћи, не само унутар Цркве, него и у архивима антропологије, етнографије и фолклористике широм света, као и у сачуваним обичајима од којих су многи живи и данас. Он је био првобитни патрон Венеције, а четрнаест других италијанских градова је и данас. Наша црква, иако чувар светитељевих моштију, на жалост мало је знала о његовом животу.

Књига о Светом великомученику Теодору Тирону, прва је монографија на српском језику. Најпре сам написао акатист овом светитељу, и то веома млад, са свега двадесет и две године. Познаваоци православне химнографије знају колико је то сложена и захтевна поема, строге књижевне форме, у којој од времена Византије где је настала, нема одступања. Увидевши да то није довољно и да се о Светом Теодору не зна готово ништа почео сам и са истраживањем. У почетку је то био прави изазов пошто на српском језику није било никаквих извора, грађе и литературе, сем кратког житија и канона који сам успео да преведем са старословенског на савремени српски језик. У многоме ми је помогла Британска Краљевска библиотека којој сам се обратио за помоћ, а која заиста баштини значајна и вредна документа о Светом Теодору Тирону. Затим сам морао тражити преводиоца за арапски језик, пошто и Коптска црква поседује позамашну грађу из које сазнајемо много, до тада нама потпуно непознатих чињеница. Било је то једно лепо искуство за мене а стваралачки процес у којем сам много научио, испунио ме је, обогатио, и верујем, оплеменио."

 На какав је одјек наишло ово издање у јавности?

"Књига је објављена у издању "Прометеја", са благословом епископа сремског, господина Василија. Подршка једног од најбољих издавача у Србији, као и признање Српске православне цркве, потврдили су да сам, уз Божју помоћ, урадио једну велику и вредну ствар, чијег значаја у том тренутку нисам ни сам био свестан. Топли пријем код читалаца пријатно ме је изненадила. Показатељ да сте створили лепо и квалитетно дело је када вам неко каже да по други пут чита вашу књигу. Јавност је, захваљујући телевизији Српске Православне Цркве на којој смо промовисали књигу, упозната са њеним настанком и постојањем. Радује ме најава штампања другог издања, којем се надам."

 Из штампе ускоро излази Ваше ново историографско дело. Овога пута бавите се оптацијом Срба из Угарске у Краљевину СХС. Шта је све обухваћено овом књигом?

"Књига "Срби у будимској вароши Табан", чију промоцију очекујемо за Видовдан, богато је илустрована монографија, која са преко стотину фотографија које сам прикупио и од којих ће већина по први пут бити објављена, сведочи о животу Срба у Будиму. Она је управо једно присећање и подсећање на то како је изгледала бурна и узбудљива прошлост Срба у Табану. Ова монографија један народ са макроисторијског смешта на микроисторијски план. Настала је поводом стогодишњице оптирања Срба и нестанка српске вароши Табана, о којој у Србији још увек није објављена нити једна монографија.

У процесу настанка ове књиге трудио сам се да што јасније сагледам природу старог града Будима и свих његових културних, етничких и верских специфичности које су га красиле, као и откривању бројних књижевних, уметничких, политичких и економских домета које је током свог постојања досегао, захваљујући српској заједници која је у њему живела.

Пажљиво прикупљена и забележена сва сазнања, заснована на темељу неспорних чињеница, предочио сам у овој монографији, како бих нашем народу приближио изузетно важну страницу наше богате историје, а о којој се ван оквира стручне јавности и литературе мало писало и говорило. Српска варош Табан је, уз Сентандреју, била духовни, културни, просветни, политички и економски центар Срба у Угарској. Бројна српска заједница у Табану, одвојена од своје матице, била је свесна своје историјске улоге. Богате трговачке везе које су створили и неговали од Беча до Истанбула, а преко Дубровника, Венеције и Трста, Срби из Табана вешто су користили у својим политичким деловањима и утицајима. Захваљујући томе могли су да негују духовне и емотивне везе са својим народом у матици, и сами одржавајући српску традицију у Угарској живом и постојаном. У једном тренутку, почетком деветнаестог века, српско грађанство из Табана најпросвећенија је српска заједница у читавом српству и окупља најзначајнија имена из српске културе, уметности и књижевности.

Вођен стеченим искуством из рада на претходној књизи а сматрајући врло важним постојање књиге о Табану, и овог пута сам покушао да будем пионир у стварању нечега што се још увек нико није сетио и усудио, бар не овде у Србији и на српском језику."

 Колико су лични моменти утицали на избор теме, имајући у виду порекло Ваше породице?

"Они су били пресудни. Осећај припадности српској заједници у Мађарској, иако физички одвојен од ње, одавно су ми били усађени од стране предака уз које сам растао и упијао љубав према пределима из којих су дошли. Жива и постојана сећања и успомене на Сентандреју, Табан и Батању из којих су се током оптације иселили, до краја њихових живота у породици бивају помињана често и са сетом. Временом се у мени развила емпатија и интересовање који су ме вратили тамо одакле су они отишли, и све што сам успео сакупити преточио сам у неколико прича и најзад у монографији о насељу у којој је прабака провела део младости.

Трагична судбина, најпре проузрокована Првим светским ратом, након тога доводи до великог исељавања српског становништва из Мађарске у Краљевину СХС. Сви ти догађаји не заобилазе ни моје претке који деле судбину са већином својих сународника опредељених за оптацију. Био је то болан и трагичан процес за све њих, од којег се нису никада више у потпуности опоравили. Живот је текао даље, али ране и ожиљци на њиховим душама су остале. Сва та сазнања навела су ме да бар у виду монографије документујем и материјализујем своје саучесништво са њиховим судбинама које су им биле намењене. Стварањем ове књиге даћу скромни допринос сећању на тај важан сегмент историје, како своје породице, тако и великог броја Срба из Мађарске који су се определили да заувек напусте своја вековна огњишта и остатке својих живота проведу у матици."

 Како су се на терену одвијала истраживања о оптацији?

"Највише времена сам провео истраживајући у Матици српској и архиву, где сам поставио основу рада на рукопису. За изворе, грађу и литературу сам се обратио на неколико адреса у Мађарској и Србији са којих сам добио позитивне одговоре за све затражено, на чему сам им много захвалан. Захваљујући Архиву града Будимпеште, Националној библиотеци Сечењи, Мађарском Војном музеју, Музеју града Будимпеште, Епархијском музеју Српске Православне Цркве у Сентандреји и Народном музеју Србије, успео сам у реализацији, верујем квалитетне и вредне монографије.

У свим поменутим установама и институцијама ће будућим истраживачима и љубитељима историје ова књига бити на располагању, до душе за сада само на српском језику. За настанак монографије су заслужни и појединци, међу којима су др Ференц Немет и проф. др Борис Стојковски, који су својим доприносом несебично помогли у њеном обликовању и стварању."

Издавач књиге је "Прометеј", а не нека од институција Срба у Мађарској. Због чега?

"Иако је првобитно било планирано да издавач буде Српски институт из Будимпеште, због њихових раније преузетих послова и немогућности да се у догледно време крене са штампањем књиге, пронашли смо другу могућност и рукопис поверили издавачкој кући "Прометеј" у Србији, са којом већ имам остварену лепу сарадњу са својом претходном књигом. Ипак, највећи део тиража првог издања одлази у Српски институт, који је већ откупио контигент књига за српску заједницу у Мађарској. Радује ме одлука Српског института, који је тим чином недвосмислено и конкретно помогао и подржао објављивање ове монографије."

 У ком правцу се тренутно крећу Ваша интересовања? Да ли је и даље актуелна историјографија?

"Историја културе, уметности и религије су, поред поезије, моје највеће љубави. Успео сам да их кроз своје последње две књиге објединим, интерпретирам на себи својствен поетски начин, и пружим читаоцима своје виђење историјских догађаја о којима говорим и пишем. Загледан у највећа имена поменутих наука, који су иза себе оставили томове предивних књига, а вођен нагоном за ескпериментисањем у писању, верујем да ћу врло брзо пронаћи инспирацију за неку наредну књигу, чији садржај на неки начин најпре и сам морам да проживим да бих је створио. Могу се посветити истраживању само онога што ме прожима лепим и јаким емоцијама. Доживети искуство потпуне спонтане радости и самозаборава најбољи је знак да радите праву ствар.

Иако тренутно радим у видео продукцији, односно стварању серијала документарне емисије, чији сам аутор, а која ће за тему имати процес оптације српског народа из Мађарске у Краљевину СХС, верујем да ћу се након завршетка тог пројекта ипак вратити писаној речи и књижевности."

 Да ли, осим истраживачких, има још неких разлога због којих сте прилично често у Мађарској?

"Прелепа Мађарска са својом отменом Будимпештом у срцу, кажу негде на дну несталог Панонског мора, чији таласи запљускују обале само још са језера Балатон, мој је други дом. Враћам јој се изнова са толиком радошћу као да одлазим први пут. У њој не видим само оно што данас потоји, већ и оно што је нестало и чега, на велику жалост свих нас, више нема. Само можемо наслутити како би данас изгледала, да је сачувана, нестали драгуљ, будимска варош српски Табан. Ту је и Сентандреја, као и преко стотину ситних насеља, расутих широм Мађарске у којима су некада живели Срби.

La Belle Epoque није изнедрила само нека од најлепших дела архитектуре у Мађарској, него је створила један амбијент културе који и данас, до душе окрњен савременим токовима, одише Будимпештом у великој мери. Допринос духовно, интелектуално и материјално веома богате српске заједнице која у њој живи вековима у назад, немерљив је. Све то, и много више овде наведеног, разлози су који ме стално враћају делом и мојој Мађарској", каже Чваркић.

Председник Савеза Срба Румуније Огњан Крстић са сарадницима дочекао је министра Милићевића, који је испунио раније дато обећање и данас донео лектире и уџбенике за ученике српске школе у Темишвару.

"Савез Срба Румуније ће и ове године учествовати у реализацији летњих кампова за децу из дијаспоре који ће бити одржани широм Србије. Разговарали смо и о нашој подршци важним пројектима које господин Крстић и његови сарадници спроводе у Румунији а у циљу очувања српског језика, националног идентитета и културне традиције", рекао је министар после састанка. Договорен је и наставак успешне сарадње када је у питању заједничко обележавање свих важних и значајних датума за Србију.

"Поносно истичемо нашу тробојку која је симбол прошлости, садашњости и будућности. Подсећа нас на храброст наших предака, али нас и инспирише да следимо мудру и визионарску политику председника Вучића како бисмо обезбедили бољу будућност за наше потомке", рекао је министар.

Представници Савеза Срба Румуније истакали су да је неопходоно јединство свих наших сународника где год живели, као и једногласна подршка председнику Србије и државном руководству у дипломатској борби за одбрану виталних националних и државних интереса.

Велика атракција је авион Дакота Ц 47 који је учествовао у пилотској спасилачкој мисији у Србији 1944. године, а испред њега су играли малишани из Српског фолклорног ансамбла у Аризони.

Члан Управног одбора фондације Мисије Халијард Ранко Ристић је после дуже потраге успео да успостави контакт са Кенетом Вокером, сином јединог пилота из групе Таскиги Ермен обореног изнад Србије, Џејмса А Вокера.

Иначе, Таскиги Аирмен су били група афроамеричких пилота који су се борили у Другом светском рату.

Кенет Вокер је на догађај дошао са супругом Синтијом, а менаџери Фондације Халиард мисија упознали су га са осталим члановима породица спасених пилота.

Вокер износи један занимљив детаљ. Наиме, његовог оца је током боравка у Србији скривала и помагала породица данашње министарке културе Србије Маје Гојковић, тачније њен деда. Каже да му је отац рекао да никада није заборавио гостопримство српске породице и народа из прањанског краја.

Чак је свом сину рекао да су га у Србији боље третирали него када се вратио кући. Додаје да је током 39-дневног боравка у Србији научио и да говори српски језик.

Кенет Вокер каже да мисија Фондације Халиjард игра велику улогу у томе да операција спасавања америчких пилота буде све познатија и у Србији и у Сједињеним Државама.