Читај ми!

Четрдесет година од демонстрација у Приштини: Распад Југославије почео у студентској мензи

Најважнији догађај тог 11. марта 1981. у Приштини била је пријатељска фудбалска утакмица Приштина – Партизан. Победио је Партизан, али се домаћи навијачи нису љутили јер је једини гол, који је донео победу београдском Партизану, постигао Џеват Прекази. Нико није слутио да ће тог сунчаног 11. марта, пре 40 година, у Приштини почети распад Југославије, непуних годину дана од смрти југословенског комунистичког лидера Јосипа Броза Тита.

Неколико полупаних тањира у Студентској мензи "истерало" је на улице више стотина студената који су око 21 сат продефиловали центром града, Улицом Маршала Тита, извикујући пароле којима су тражили боље услове у студентском граду. 

Убрзо су све споредне улице блокирале групе полицајаца под шлемовима. Збуњени редовни посетиоци су ужурбано нестали са приштинског корзоа, а "дијалог" полиције и демонстраната окончан је око 5 ујутру, уз помоћ сузавца, пендрека, каменица и неколико пуцњева.

Видно узбуђени официр ЈНА је те вечери утрчао у фискултурну салу "Дома Армије" у центру Приштине, прекинуо тренинг на којем је било педесетак каратиста, рекао нам да се брзо спакујемо и кренемо кућама. Главна улица је била пуна демонстраната и полиције.

"Има доста повређених и студената и полицајаца. Двојица полицајаца су повређена. На једног је пуцано из пиштоља, а један је погођен каменом у око. Има и ухапшених", рекао ми је ујутру комшија полицајац који је учествовао у сукобима. У медијима није било вести. О том догађају се у Приштини наредних дана само шапутало.

Испод те тишине, напетост на факултетима и у средњим школама је кључала. Идентификовано је, како се касније тврдило, стотинак учесника и организатора протеста, од којих је 80 било са Косова, а 20 студената из иностранства (углавном из Албаније).

Неколико дана касније, 16. марта, запаљен је конак Пећке патријаршије у којем су изгореле вредне књиге и иконе.

Спирала насиља настављена је 25. марта у Призрену, где су ученици каменовали Учитељску школу, а у Сувој Реци су средњошколци гађали каменицама полицијске снаге и повредили једног полицајца.

Наставак демонстрација

Сутрадан, 26. марта, скоро хиљаду студената је из студентског града кренуло ка центру Приштине, на улице је изашло неколико стотина средњошколаца. У центру града је организован дочек Штафете младости, прве после Титове смрти. Демонстранти су носили Титове фотографије и сукобили се са јаким полицијским снагама на неколико места у граду.

Биланс: повређена су 32 учесника демонстрација и 12 полицајаца, ухапшено 200 учесника протеста, а у притвору задржано њих двадесет. Сутрадан су студенти Економског, Правног и Природно-математичког факултета бојкотовали наставу.

Најмасовније демонстрације су биле 1. и 2. априла у свим већим градовима на Косову.

У Приштини су се протестима студената придружили и радници Фабрике амортизера, Грађевинског комбината "Рамиз Садику" и Електропривреде Косова. Тога дана се први пут чула парола "Косово Република", као и пароле "Трепча ради - Београд се гради", "Живео Адем Демаћи", "Живео Енвер Хоџа", "Ми смо деца Скендербега и војници Енвера Хоџе"... Полиција је проценила да је било око 4.000 учесника протеста у Приштини. Јаке полицијске снаге, предвођене Специјалном јединицом савезног СУП-а (Секретаријат унутрашњих послова) су у та два дана разбијале демонстрације. Град се купао у сузавцу.

Према званичним подацима, у сукобима је погинуло осам учесника протеста и један полицајац. Повређено је 130 демонстраната (55 из ватреног оружја) и 135 полицајаца.

Разни извори наводе да је у немирима страдало много више људи.

У Приштини, у самом центру града, између Економског и старог Техничког факултета погинула су четири средњошколца, међу њима Насер Хајризи и Аслан Пирева, ученици Техничке школе.

Тога дана сам дежурао на свом факултету (Филозофски факултет у Приштини) око којег су били жестоки сукоби полиције са демонстрантима. Полиција је потиснула групу од око две стотине демонстраната и они су се окупили испред факултета, док су главном улицом дефиловали тенкови Војске Југославије. 

Цев једног тенка је у једном тренутку почела да се окреће према факултету и студенти су побегли у зграду. Декан др Фехми Агани (касније главни идеолог странке Ибрахима Ругове, Демократског савеза Косова) рекао ми је да скинем црвену траку (дежурни студенти на факултетима су носили црвене траке око рукава) и да га сачекам у кабинету. Он је успео да смири студенте који су се потом разишли.

Професор Агани, један од најбољих политичара међу косовским Албанцима (на специфичан начин је припадао Праксисовој школи) који је увек био глас разума, иначе смирен и ведар, био је уплашен.

Полицијски час 

Тога дана је уведен полицијски час који је трајао од 20 сати до пет ујутру у Приштини, Подујеву, Липљану, Вучитрну, Косовској Митровици и Глоговцу, и забрањено је окупљање више од пет људи на јавним местима.

Стизале су вести да су на неким православним гробљима уништавани споменици, да су полупани многи излози продавница и бензинских пумпи у целој покрајини. Запаљено је 12 полицијских аутомобила, изгорела је и једна српска кућа.

Косово је било под потпуном полицијском контролом, али су данима после тога стизале вести о мањим демонстрацијама у готово свим градовима. Тада су се причале легенде о "савезним специјалним јединицама" чији је командант, Словенац Франц Косин, на неки начин постао легенда.

Током опсаде куће у селу Преказ у Дреници у оружаном сукобу убијена су четири полицајца, а три су рањена. Погинула су два Албанца са којима се сукобила полиција.

Савез комуниста је ове демонстрације оквалификовао као иредентистичке и као контрареволуцију.

Албански политичари са Косова су први осуђивали демонстрације. Југословенски опредељен млади политичар Азем Власи је изјавио да "они не траже слободу, већ стаљинизам и енверизам". У сличном тону су говорили комунистички лидери Фадиљ Хоџа и Џавид Нимани. Косовски комунисти су брзо принели прву политичку жртву – то је био тада најпопуларнији Албанац, вођа косовских комуниста – Махмут Бакали.

Касније сам, из разговора са Бакалијем, схватио да он није имао никакве везе са организовањем протеста, да је био врло близак са Титом и да је веровао у Југославију и значајно допринео изградњи и развоју Косова.

Комунистичка партија је, сматрајући да је још увек јака, кренула у оштру акцију против, како су говорили, контрареволуције. У револуционарном маниру, комунисти су "љуту рану лечили љутом травом". Косовски комунисти су све оптужбе усмеравали ка Албанији, чији је лидер Енвер Хоџа у то време био већ болестан.

Тврдили су да су "немили догађаји" плод индоктринације из Абаније, јер су на приштинском универзитету предавали бројни професори са универзитета у Тирани. Дошло је до новог заоштравања на релацији Југославија–Албанија. У Тирани је каменована југословенска амбасада.

Како су све видели странци 

Демонстрације су помно пратиле амбасаде западних земаља. У британским архивама је пронађено преко 500 докумената, извештаја и анализа догађаја на Косову, означених као "строго поверљиви".

Лондон је, види се из тих извештаја, у то време имао пријатељски однос према Југославији, али је предвидео распад земље и истицао да је на протестима "тражено уједињење са Албанијом".

Запад је тражио доказе о умешаности Совјетског савеза у организацију протеста на Косову. Неки косовски историчари и данас тврде да је протесте организовала албанска тајна служба "Сигурими" и тадашњи шеф полиције Албаније, Мехмет Шеху, у садејству са "југословенским генералима проруске оријентације, како би испровоцирали интервенцију Совјетског савеза и очували комунизам на Балкану".

Економија је била паралисана штрајковима, посебно тихим штрајком (занимљив је пример Трепчиних рудника, тамо су била обустављена рударска истраживања, па је руда ископавана насумично, што је условило да се проценат метала у руди смањи са 3-4 одсто на 1,5 одсто, а то је двоструко повећавало трошкове прераде руде).

Процес исељавања српског и црногорског становништва је те године достигао максимум. Страх од немира је покренуо породице ка северу, у мирније крајеве – у централну Србију. Био је то политички земљотрес чију снагу и ефекте тадашње руководство Југославије није добро проценило.

На првим судским процесима против учесника и организатора демонстрација осуђено је њих 232 - 61 студент, 55 радника, 35 наставника, 44 ученика, 14 новинара, правника...

У Окружном суду у Приштини, 10. јула 1982. године, на по 15 година затвора су осуђени: Јакуп Краснићи, Гани Суља и Хидајет Хисени. На 12 година су осуђени Мехмет Хајризи, Берат Љужа, Незир Миртај... Међу осуђенима су били Азем Суља, Шерафедин Бериша...

У другим судским процесима (тужиоци и судије су били углавном Албанци – то је био стил комуниста – да "своји суде својима") на вишегодишње затворске казне су осуђивани дечаци и због исписивања пароле КР (Косово Република) на асфалту.

Затварање круга 

Једина партија је, вероватно несвесно, на тим процесима стварала непријатеље.

Данас, 40 година касније, неколико људи са списка првооптужених у том процесу, на челу са Јакупом Краснићијем... седа на оптуженичку клупу у Хагу и суди им се за ратне злочине почињене на Косову 1999. и 2000. године. Тако је, на чудан начин, затворен круг од четири деценије.

Процењује се да је од 1981. до 1991. године у немирима на Косову погинуло више од 90 Албанаца, да је неколико хиљада ухапшено, 1.500 окривљено за политички криминал, а 4.500 за прекршаје током протеста.

Тврди се да се са Косова, у том периоду, одселило више десетина хиљада Срба и Црногораца.

Демонстрације у марту 1981. године су први и најозбиљнији ударац и Савезу комуниста и Југославији. Ти догађаји су поново отворили албанско питање које је дуго склањано под тепих.

Тада је настала промена у, како тврде неки аналитичари, "стратешкој албанској мисли". Косовске демонстрације су у медијском смислу биле прекретница да се симпатије западне јавности окрену према Албанцима. И тај тренд и даље траје.

Од марта 1981. до данас Косово је било поприште многих драматичних догађаја. Погинуло је више од десет хиљада људи, за 1.700 се још увек трага, а преко 200.000 људи није враћено на своја огњишта, НАТО је бомбардовао Југославију, десетине хиљада кућа је спаљено. У међувремену, Југославија се распала у крви. Много зла су Срби и Албанци причинили једни другима.

А све је почело у студентској мензи, због хладне супе и пасуља. 

четвртак, 28. март 2024.
19° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво