По чему Бирмингем подсећа на Шумадију

Бирмингем је седиште Западног Мидланца и са својим брежуљцима и питомином заиста подсећа на Шумадију. Зато не чуди што је пре стотинак година и српска заједница овде пронашла свој дом. Код нас је синоним за чоколаду и кекс пре свега Таковски крај, а у Енглеској је то Бирмингем и, пре свега, породица Катбури.

Старешина Цркве великомученика Кнеза Лазара, отац Ненад Поповић, каже да је прва конекција између Срба и Енглеза, односно Бирмингема, почела после Првог светског рата: „Тада је преко 300 српских дечака, то су ратне избеглице, које су дошле у Велику Британију – околина Оксфорда и Кембриџа. Двадесет петоро њих је завршило овде у Бирмингему под покровитељвством и страратељством Елизабет Катбури“.

„Дејм Елизабет Катбури, чији сам потомак, била је јако забринута за њих и обезбедила је смештај за око 25 српских дечака. Тако је почео породични интерес и подршка за Србе“, наводи сер Данкан Катбури.

„Елизабет Катбури је била пацифиста у то време жена веома широких видика и није само помагала Србима, него и белгијској деци. Дала им је изузетно образовање овде у Бирмингему - то је Кингс Нортон и Борнвил скул, као и Бирмингемски универзитет. Након тога, сви ти момци вратили су се у Србију 1926. године. Краљ Александар Карађорђевић је, у знак захвалности породици Катбури, поклонио једно звоно бирмингемском Карилиону“, објашњава отац Ненад.

Ту би причи о вези филантропске породице енглеских индустријалаца и Срба био крај да није било Другог светског рата. По његовом завршетку, из логора за расељена лица у Немачкој, у Мидландс, где је потражња за радном снагом, пре свега у индустрији и пољопривреди, била огромна, су поново стигли Срби.

„Године 1948. године око 10.000, сада политичких избеглица, долази у Велику Британију. Дошли су из избегличких кампова из Немачке, највише из Мунстера, преко Еболија, и овде су почели нови живот зато што враћање у Србију за време комунизма, за време Тита, донело би смрт и њима и њиховој породици“, истакао је отац Ненад.

Прво семе црквене заједнице никло је 1955. године када је купљено имање на којем се настанио свештеник Радован Миљковић. Његови напори су у то време били концентрисани на то да пронађе све Србе у овом крају, који су полако почели да се враћају својим правим професијама.

Проналазио их је по локалним хостелима и изнајмљеним собама. Ускоро је на имању саграђена и прва капела. Међутим, паству проте Радована чинили су махом мушкарци. Жене су остале у Србији без пасоша и могућности да им се придруже.

Након 1952. године и посете Тита краљици Елизабети, прича отац Ненад, више од 4.000 српских жена је дошло у Велику Британију и ту почињу већ да се формирају породице.

„Приличан број Срба је радио за фабрику 'Катбури'. Џорџ Катбури, који је 1890. године основао Труст села Борнвил, живео је у центру Бирмингема и описмењавао одраслу младеж. Обилазио је њихове домове, који су били језиви и неусловни. Зато је одлучио да своју фабрику измести из града у природу. Овај крај је тада био у природи. Саградио је нову фабрику и око ње село. Инсистирао је да свака башта мора да има дрвеће. Желео је да радници имају осећај да су у парку и да живе на лепом месту. Овај крај је и дан-данас задржао тај дух“, открива сер Катбури.

Оца Радована је у међувремену заменио прота Миленко Зебић о којем бирмингемски Срби и дан-данас причају све најлепше. Управо он био је главна покретачка снага, која је довела до изградње бирмингемске Лазарице.

„Пре преко 50 година, српска заједница у овом крају је расла. Било им је веома стало да изграде цркву. Замолили су Сер Адријана Катбурија да им прода ово парче земље како би на њој саградили цркву. Андријан Карбури им је одговорио: 'Покажите ми да сте озбиљни тиме што ћете сакупити новац за тај подухват. Онда се вратите и разговараћемо.' Они су у изузетно кратком року сакупили између пет и шест хиљада фунти. Ставили су нове хипотеке на сопствене куће и успели да прикупе новац. Дошли су код Адријана Катбурија и рекли му: 'Сакупили смо новац за цркву.' Он је био толико импресиониран да им је рекао: 'Ево вам земља, а новац искористите за изградњу цркве'“, прича сер Данкан.

Камен темељац постављен је 1965. године. Архитекта доктор Драгомир Тадић осмислио је цркву у Моравском стилу. Део српске заједнице градио ју је сопстеним рукама. Покровитељ изградње био је принц Томислав Карађорђевић. Основна замисао била је да црква постане симбол свих светих места у матици.

„Све што видите овде је донето из Србије. И под – мермер – је донет из Дечана, из Сопоћана, из Студенице. Дрво је рађено у Шумадији. Иконостас је рађен исто у Шумадији. Иконе су сликане у Београду – Живко Стојисављевић их је радио, тако да све што је овде одрађено у цркви и око цркве припада Србији, Србима и Српској православној цркви“, наводи отац Ненад.

Лазарица, скривени драгуљ Бирмингема

Педесет година касније, и црква и српска заједница су постале саставни део Бирмингема. На интернет страницама, посвећеним местима, која треба посетити у овом делу земље, Енглезима су пуна уста хвале за Лазарицу, а посебно за њено фрескосликарство, које је у локалним црквама забранила још прва енглеска протестантска краљица Елизабета Прва.

„Један дописник Гардијана је прошле године објавио да је ово 'скривени драгуљ' Бирмингема и Вест Мидландса. И заиста јесте и ми свакодневно имамо групе, које посећују и диве се лепоти бирмингемске Лазарице“, истиче отац Ненад.

Пензионер и фотограф-аматер Џон Тиминс посетио је Лазарицу прошлог августа током дана отворених врата.

„Био сам толико задивљен њеном лепотом да сам нашој групи фотографа-аматера предложио да је посетимо првом сличном приликом. Данас нас се окупило 25. Нема много цркава у Енглеској са таквим фрескосликарством. Импресивно је и то што је цркву осликао један човек, који је то радио 10 година. Овдашњи свештеник је диван. Данас је нашој групи дозволио да фотографише унутрашњост цркве пре званичног почетка дана отворених врата. Стварно је предивно“, наглашава Тиминс.

Поред Лазарице налази се и Дом кнеза Лазара, место окупљања и опстанка већ треће генерације Срба из овог краја. Свадбе, прославе и празници протичу под будним организаторским оком локалног Кола српских сестара. У складу са називом цркве, ова организација зове се и „Царица Милица“.

„Сви смо исти. Сви помажемо, сви радимо, сви трчимо. Спремамо Видовдан, спремамо велике прославе. Сви су ту. И тако да смо добро издржали до сада, а сада од сада – видећемо“, каже Бојана Томић, председница Кола српских сестара.

„Ми смо срећни овде да имамо и школу српског језика, школу веронауке, да имамо хорове, фолклоре, да негујемо и своје писмо и своју културу и своју традицију. Сваке недеље је наша црква препуна. Између 150 и 200 људи ми имамо сваке недеље на богослужењу што је знак да Срби нису заборавили Бога, а кад они нису Бога, неће ни он њих“, закључио је отац Ненад.

Током месеца српске културе у Британији, Лазарица ће остати отворена за јавност.