Када неко добије најтежу дијагнозу, како му помоћи

„Не изгледају сви паркови баш овако... У некима се не чују дечја граја и смех.“ Прича Бебе Голубовић почиње у парку испред Клинике за онкологију и радиологију, 29. фебруара, пре седам година.

„Била сам на конзилијуму и када су ми дали тај папир била сам потпуно збуњена и врло уплашена. И дошла сам у овај парк бесциљно. У том, моменту је ветар дунуо и отео ми је тај папир из руке. Моје сећање на овај парк је сећање на јурњаву за папиром са налазима са конзилијума које сам коначно ухватила на некој клупи. Села сам и толико плакала да ништа нисам око себе примећивала“, сећа се Беба Голубовић.

Сваке године око 40.000 грађана у Србији оболи од неке врста карцинома. Иако је психолошка подршка оболелима и њиховим породицама важна скоро колико и само лечење, тек половина пацијената затражи помоћ у саветовалишту на Институту за онкологију.

„Информација је ушла у главу и тражи пут до мозга. То је нешто што се мени десило, баш тако. Рекли су ми да имам рак, рекли су ми да је ситуација тешка. То је онда бауљало негде по мојој глави, али до мене то није допирало добрих годину дана“, наводи Сава Филиповић.

Када човек добије најтежу дијагнозу, прва реакција је шок. Прате га туга, страх, бес и осећај усамљености. Свако се са проблемом суочава на свој начин. Пацијентима је најтеже, кажу психотерапеути, да прихвате да нису више здрави.

„Суочавање са дијагнозом малигног обољења може бити изузетно стресно, тако да је важно нагласити да особа која осећа све ове реакције, није психички слаба, као што се често верује, то је заблуда. Када особа дође у контакт са овим осећањима то је одраз нење снаге, јачине и храбрости“, наглашава Александар Рангелов, психотерапеут на Институту за онкологију и радиологију.

Има оних који у саветовалиште иду редовно и годинама након што су добили дијагнозу. Беба већ седам година, а Саво 11. У саветовалишту оболелима, али и њиховим породицама помажу да разумеју болест и да се боре са њом. Ту могу да чују корисне савете: како да се хране, правилно вежбају, како да се одмарају, користе слободно време и како се побеђују страхови.

„Одлазак на психотерапију ми је помогао да поново саставим свој живот, да поново научим да живим, да живим дан по дан и да прихватим све оно што је лепо у животу, да ми фокус буде на нечему што је добро и да на тај начин живим са својим страховима и на неки начин да их минимализујем“, додаје Беба Голубовић.

„Ја сам захваљујући тој болести, која је заиста тешка и у неком тренутку се чинило да ће бити смртоносна, добио прилику да се мењам. И ја сам данас потпуно другачији човек него  што сам био када сма се разболео“, истиче Филиповић.

Саветовалиште им је помогло не само да промене свој однос према болести већ и према животу. Зато данас, после толико година борбе, кажу да им није исти чак ни овај парк где су, на некој од ових клупа, покушавали да разумеју дијагнозу.

Када разговарате данас са њима, не можете ни да помислите да су прошли кроз такве страхове.