Ветеринар је током акције испалио више стрелица за успављивање, а животиња је ухваћена око сат и 40 минута након што је лоцирана приближно два и по километра јужно од главне железничке станице.

Власти су навеле да постоји могућност да су се у граду кретала два медведа и позвале су становнике да буду опрезни и држе врата и прозоре затвореним.

Прво виђење медведа до сада

Овај инцидент је посебно необичан јер званичници верују да представља прво потврђено виђење медведа у Уцуномији, граду са више од 500.000 становника, који се налази око 100 километара северно од Токија.

Медвед је први пут примећен у близини градског парка, након чега су га надзорне камере снимиле како трчи кроз урбано подручје. Убрзо су уследила додатна виђења у стамбеним насељима и индустријској зони, што је навело власти да покрену опсежну акцију потраге.

Градски званичници позвали су становнике да држе врата и прозоре закључаним, да не прилазе животињи и да одмах потраже заклон уколико је сретну.

Други напади

Инцидент у Уцуномији догађа се у тренутку када Јапан бележи нагли пораст броја виђења медведа и напада које они изазивају. Власти су ове године пријавиле приближно 50.000 виђења медведа широм земље, при чему је велики број случајева забележен у североисточним регионима Јапана.

У међувремену, други медвед који је прошле недеље повредио четири особе у граду Фукушима и даље је на слободи. Локални званичници описали су животињу као „изузетно интелигентну“, наводећи да је успела да избегне више покушаја хватања.

Прошлог месеца један руски планинар задобио је повреде у нападу медведа у близини западних предграђа Токија. У другом недавном инциденту, медвед је у Фукушими повредио више особа пре него што је ушао у канцеларију једне компаније, а потом побегао из фабричке зграде.

Помрачења су један од најупечатљивијих примера такве појаве. Током читаве историје изазивала су мешавину дивљења, нелагоде и радозналости коју је тешко игнорисати. Иако је тешко са сигурношћу знати шта су наши преци мислили о њима, постоје докази да су људи веома рано почели систематски да посматрају небо.

Један од примера су петроглифи у Лохкруу у Ирској, настали око 3340. године пре нове ере, за које поједини истраживачи сматрају да би могли да представљају приказе помрачења Сунца.

У многим древним културама помрачења нису доживљавана као природни феномени, већ као знаци космичког поремећаја или поруке богова. У кинеској традицији веровало се да змај прождире Сунце, док су неки народи у Америци сматрали да су за то одговорни јагуари или друга митска бића. Таква тумачења, често повезана са страхом, подстакла су људе да покушају да предвиде када ће се помрачења догодити.

Управо је та потреба имала далекосежне последице: охрабрила је систематско посматрање неба и бележење образаца, постављајући темеље ономе што ће касније постати астрономија и математика.

Данас тачно знамо шта је помрачење, али остаје питање – зашто нас оно и даље толико привлачи? Одговор се, још једном, крије у нашем нервном систему, објашњава др Хосе А. Моралес Гарсија, научни истраживач у области неуродегенеративних болести и редовни професор Медицинског факултета Универзитета Комплутенсе у Мадриду.

Када се милиони људи окупе како би посматрали помрачење, они не гледају само у небо. Истовремено активирају неке од најдубљих и најстаријих можданих механизама повезаних са фасцинацијом. Тај спој радозналости, изненађења и узбуђења није само културна навика, већ биолошки феномен који је добро проучен.

Када заборавимо на себе

Један од најприхваћенијих неуробиолошких модела објашњава фасцинацију као одговор на „когнитивни јаз“. Другим речима, схватимо да постоји нешто важно што не знамо, што ствара врсту когнитивне напетости коју желимо да разрешимо.

Ову теорију предложио је психолог Џорџ Левенстин, а каснија неуронаучна истраживања додатно су је потврдила. Према њој, потрага за знањем представља снажан унутрашњи покретач људског понашања.

Помрачење се савршено уклапа у овај механизам. Знамо довољно да бисмо могли да га предвидимо, али његова реткост, сложеност и спектакуларност истовремено стварају осећај неизвесности. Тешко је не погледати.

Када нас нешто снажно привуче, попут тренутка када Месец почне да прекрива Сунце, активирају се делови мозга као што су предњи цингуларни кортекс и предња инсула, задужени за препознавање неочекиваних појава и усмеравање пажње ка њима.

Истовремено се смањује активност такозване подразумеване неуронске мреже, која је повезана са размишљањем о себи, бригама и унутрашњим монолозима. Управо та промена објашњава осећај који многи људи описују током снажних искустава – као да су на тренутак заборавили на себе и потпуно се препустили ономе што се дешава пред њима.

Мозак који награђује учење

Како помрачење одмиче, у игру улази још један важан механизам – систем награђивања у мозгу.

Регије попут стријатума и нуклеуса акумбенса ослобађају допамин, неуротрансмитер кључан за мотивацију и осећај задовољства. Занимљиво је да мозак не реагује само на материјалне награде, већ и на информације. Другим речима, учење нечег новог или решавање непознанице само по себи доноси осећај награде.

Фасцинација се не завршава у тренутку доживљаја. У стањима појачане радозналости хипокампус, структура мозга одговорна за памћење, делује у тесној сарадњи са допаминским системом. Бројна истраживања показала су да то побољшава учвршћивање сећања.

Зато се многи људи годинама касније јасно сећају где су били када су посматрали неко велико помрачење. Мозак тај догађај означава као важан.

Оваква снажна искуства често прате и физичке реакције – језа, трнци или „гускa кожа“. Оне настају услед интеракције емоционалног и аутономног нервног система, истих механизама који се активирају када слушамо музику која нас дубоко дотакне или посматрамо уметничко дело које нас оставља без даха.

На крају, све је део истог процеса: неизвесност буди радозналост, решење активира систем награђивања, а читаво искуство се дубоко урезује у памћење. У том смислу, помрачење није само астрономски феномен, већ изузетно ефикасан покретач можданих механизама који претварају изненађење у знање.

Да ли је могуће да останемо равнодушни

Ипак, не доживљавају сви људи фасцинацију истим интензитетом.

Истраживања заснована на снимању мозга показују да су неки појединци, због специфичности мождане организације, мање склони оваквим искуствима.

Код одређених стања, попут депресије или Паркинсонове болести, осетљивост на награду је често смањена, па самим тим могу бити ослабљени и осећаји интересовања, чуђења и дивљења. То би могло бити повезано са поремећајима у функционисању система награђивања и обраде емоција.

Такође, људи са израженом потребом за когнитивном извесношћу – они који преферирају јасне и коначне одговоре и не воле двосмисленост – чешће доживљавају мање чуђења и усхићења. За њих помрачење, са својом пролазношћу и необичношћу, може бити више извор нелагоде него одушевљења.

Далеко од тога да је само пролазна емоција, фасцинација је важан адаптивни механизам који нас подстиче да истражујемо, учимо и боље разумемо свет око себе. Из те перспективе, помрачење није само спектакл на небу, већ снажан подстицај систему који је еволуирао да би из изненађења стварао знање, закључује професор Моралес Гарсија.

„Управо све те архетипске ситуације које се тичу мајке као некога ко је врло овоземаљски стуб, а заправо је та вертикала која нас повзује са космосом, са васионом, са нечим што је духовно“, каже редитељ Душан Матејић.

Јасминка Хоџић, која игра Маму, истиче да једна реченица из представе објашњава све: „Мама сваки дан иде по хлеб и млеко, мама је ту за све, мама решава све, мама је лавица, ја сам лавица и сеците ме овде ако моја деца сутра остану без хране“.

Поред искусних глумаца нишког ансамбла, прилику да заиграју у овој представи добилу су млади глумци, међу њима двоје пореклом из Ниша – Уна Ракић и Миодраг Јовановић у улози Зеке који је приказан као ванземаљац.

„Циљ је да проба да зближи ту породицу, да проба да рашири свест о томе колико су и неке материјалне стране суштински небитне ако нема неке породичне слоге“, наводи Миодраг Јовановић.

„Јако лепа прилика. Не дешава се често да се да поверење младим људима. Мени је неизмерно драго због тога и захвална сам јер, у суштини, ја сам се у глуму и заљубила кроз ово позориште“, рекла је глумица Уна Ракић.

Представа Мамина кућа доноси свежину и репертоару и публици, уз поруку да реализам не може да испрати реалност данашњице и да зато свет вапи за фарсом, апсурдом и надреалним.

„Сасвим случајно смо наишли на причу о Милеви Марић за коју ми у Шпанији никада нисмо чули. Одмах сам помислила да је то прави траг, да је то начин на који желим да говорим о физици на сцени, тако да у исто време говоримо и о компромисима, патњи, болу и о томе шта све доживљава жена која жели да постане мајка, али у исто време да се оствари на професионалном плану“, објашњава редитељка Ванеса Мартинез.

Представа даје глас Милеви Марић, жени која је дуго остала у сенци свог супруга и отвара и данас актуелна питања о равноправности и личним одрицањима.

„Оно што ми је било занимљиво у овој причи јесте управо то што Милева није причала о себи, својим жељама и каријери. До краја живота је остала верна том животном стилу да се не истиче, да не говори ни о чему што се тиче ње“, каже глумац Густаво Галиндо.

У фокусу програма 53. издања фестивала ове године су човек, његове границе, страхови, љубави и наде.

Осим главне селекције у оквиру које ће бити изведено пет представа, међу којима и балет Негде изнад планета Српског народног позоришта и комад После милион година истог театра, фестивал доноси и низ пратећих садржаја, међу којима и представе Шовинистичка фарса, Богојављење и Идиот – Скидање с крста.

Биће приказани и филмови великана кинематографије – Роселинија, Мизогучија и Буњуела.

Уводно вече је било посвећено 130. годишњици прве филмске пројекције у Београду и браћи Лимијер, уз ексклузивну премијеру.

„То је један филм који никада није виђен код нас, до кога смо скоро дошли. Реч је о филму Убиство српске краљевске породице из 1903. године. То је најстарији играни филм, страни, о Србији и српском народу, снимљен само два дана после Мајског преврата на основу првих, често контроверзних вести и тај филм је приказиван по целој Европи. Након тога филм је нестао, преко 100 година га није било и пре неколико година је пронађен у Кинотеци Шпаније“, објашњава Александар Саша Ердељановић, в.д. директора Југословенске кинотеке.

Боро Драшковић је снимио низ телевизијских драма и документарних филмова, а његови играни филмови међу којима су Хороскоп, Живот је леп, Вуковар – једна прича су обишли свет и сврстали се у сам врх српске и југословенске кинематографије. У њима се бавио људском природом, конфликтима и насиљем, увек са дубоком хуманистичком поруком.

„Међу свим наградама које су добили моји филмови и моје режије, ова Кинотекина је најмногозначнија, рекао бих, јер она на известан начин затвара одређени круг који сам ја прошао кроз своју професију и живот“, истакао је Драшковић.

Фестивал нитратног филма траје до 15. јуна, уз гостовање четрдесетак представника филмских архива из целог света.

Порекло могинга (mogging) је у маносфери на енглеском говорном подручју, где је све почело употребом глагола изведеног из акронима AMOG (alpha male of the group, то јест вођа групе, доминантан појединац). Тако је пре 15-ак година на мачо форумима „мог“ почело да се користи са значењем надмашити некога у смислу сексуалне пожељности.

Израз могинг, истиче Гардијан, потом су усвојили инфлуенсери који се баве изгледом, попут Брејдена Питерса, познатог на мрежама као Clavicular, који подстичу мушкарце да покушају да промене свој изглед, понекад и на екстремне начине, како би повећали своју „сексуалну тржишну вредност“.

Говорећи о „фрејм могингу“ друге особе на фотографији или у снимку, објашњавали су варијацију могинга која се посебно односи на то да младић треба да буде мишићавији.

Чак и сада, уз много ширу употребу термина између осталог и на ироничан начин, он се и даље обично доводи у везу са изгледом. На пример, уколико неко боље изгледа од вас на фотографији, млађи ће често рећи да вас та друга особа „могује“ на фотографији.

Међутим, све чешће могинг може значити надмашивање других у практично свему. Освајачица златне медаље на Олимпијским играма, клизачица Алиса Лиу рекла је у интервјуу прошле године да је њена главна такмичарска стратегија била „да се могира“, а израз се може користити и када некога престигнете док ходате улицом.

Тони Торн, директор одсека за жаргон и нове језике на Краљевском колеџу у Лондону, каже да је много нових жаргонских термина „недавно дошло из исте врсте интернет културе која има везе са мушкарцима“, позивајући се на речи simp (неко ко је претерано пажљив), soy boy (погрдни израз за мушкарца који нема стереотипно мушке карактеристике) и sigma (неко кул и успешан).

Торн сматра да је значајно што је могинг посебно постао модеран у овом тренутку: „Оно што имплицира – хиперкомпетитивна, хипериндивидуалистичка, агресивна себичност постала је тзв. мејнстрим понашање“.

Због тога је Вил Адолфи, психотерапеут који је и сам некада био ватрени следбеник инфлуенсера из маносфере, забринут због ове речи.

„Могу да видим како је то нека врста практичне, чак и забавне речи, али идеја могинга појачава осећај да постоје одређени људи који ће доминирати другима на основу свог физичког изгледа и статуса“, објашњава Адолфи.

Др Емили Семер, психијатар британске Националне здравствене службе (NHS) за децу и адолесценте, такође брине због „константног осећаја конкуренције“ који концепти попут могинга подстичу и популаризују, посебно код тинејџера, који развијају своје друштвено-емоционалне вештине и обично „имају жељу да се уклопе и добију одобрење вршњака“.

Осим свега осталог, додаје др Семер, жеља да некога могираш је помало подла.

„Мислим да људи имају право да буду забринути због пораста употребе жаргона који потиче из токсичне супкултуре“, каже Торн и напомиње да се неке од његових колега лингвиста осећају непријатно да га истражују.

Ипак, како истиче, могинг се удаљио од места свог порекла, и многи људи који га сада користе „склони су да га разумеју и смеју му се, и сами га користе, али иронично“.

Мноштво садржаја о могингу на друштвеним мрежама сада исказује непоштовање према овом изразу. Претварање онога што је почело као агресиван концепт у нешто веома глупо исмева апсурдност маносфере, поткопава његов ауторитет, наводи Гардијан.

На самом почетку присутнима се обратио проф. др Драган Станић, председник Матице српске. Николај Бурљајев, председник Међународног словенског форума уметности "Златни витез", великан филмске уметности, писац, редитељ, члан Одбора за културу Руске Думе, члан Патријаршијског савета за културу Руске православне цркве, као и покретач и руководилац Културног фронта Русије, уручио је признања српским добитницима.

Велико књижевно признање, Пушкинова медаља за 2024. годину, коју Међународни словенски форум "Златни витез" додељује најзначајнијим писцима са словенског језичког подручја за животно дело, припало је српском академику Матији Бећковићу.

Награду "Златни витез" за публицистику добио је господин Владимир Кршљанин, дипломата, песник, политичар и научни радник.

Награда му је припала за књигу "Нови свет", коју је на руском језику објавила издавачка кућа "Балкански дипломат". У име лауреата награду је примио господин Душан Опачић.

Статуета "Златног витеза" за изузетан допринос медијској афирмацији Форума "Златни витез" припала је новинарки Мили Милосављевић.

За посебан допринос културној сарадњи међу словенским народима "Златну диплому" Форума "Златни витез" добио је Радисав Јеврић, редитељ и писац из Црне Горе.

Прослављена глумица Ивана Жигон, потпредседница Међународног форума "Златни витез", на руском језику прочитала је песму "Вера Павладољска",академика Матије Бећковића, уз клавирску пратњу Марије Андрејеве. Програм је водила др Милена Кулић.

Светска криза донела је последњих  месеци пораст трошкова живота и све, од горива до намирница, постаје скупље, а бацање хране је посебно болно.

Економски притисци условљавају да пажљивије купујемо. Многи су почели да набављају мање свеже хране и воде више рачуна о безбедности и чувању намирница.

Уз мало знања и креативности, поручују стручњаци, можете спасити одређене намирнице без ризика по здравље.

Не ризикујте

Нећете моћи да спасете сваки комад хране, али оно што је можда постало небезбедно за јело може донету већу штету и стога је „јефтиније“ да такве ствари баците.

Ево четири кључна знака на које треба обратити пажњу:

• Видљива буђ
• Појава слузи
• Цурење течности
• Јаки или кисели мириси

Ако имате храну са једним или више ових особина, најбоље је да је баците. На тај начин можете избећи тровање храном, које може изазвати болове у стомаку, мучнину, повраћање и дијареју.

Међутим, друге карактеристике, попут смежураности, смеђе боје и сувоће, често су само знаци старости, али не и да је таква намирница кварна.

Воће

Банане чија је кора била жута када сте их купили, у међувремену су постале браон, скоро црне. Такве банане могу изгледати непривлачно, али ако су само мало мекше и миришу лепо, потпуно су безбедне за употребу за прављење хлеба, палачинки или смутија.

Стручњаци ипак наглашавају да је најбоље држати старије плодове даље од свежих јер тамније банане производе гас етилен, што убрзава сазревање другог воћа.

Јабуке које сте купили прошле недеље могу имати наборану кору, јер губе воду док стоје, али оне се и даље могу јести. Ако вам не пријају да их једете свеже, можете их издинстати, испећи или изрендати и направити питу или неки други слаткиш.

Кора цитруса, попут лимуна или поморанџи, постаје постепено тврда и сува. Међутим, кору (само непрсканог, односно органски гајеног воћа) и даље можете користити у пецивима и мармелади, а од меса плодова направити напитке, преливе и маринаде.

Ако приметите буђ на већим, чврстим плодовима, генерално је безбедно да склоните проблематичан део и остатак употребите. Само се побрините да одсечете и неколико сантиметара здравог дела плода како бисте појели само део који је потпуно безбедан.

Уколико пронађете плесан на меком или малом воћу, као што је бобичасто воће, најбоље је да га баците.

Поврће

Млитаво или смежурано поврће је изгубило део своје течности, али није нужно покварено. Можете га пећи, пасирати или изблендати, додајући га у све, од супа до јела са месом и смутија.

Такође можете потопити у ледену воду зелено лиснато поврће попут спанаћа и кеља да бисте га „вратили у живот“. То подразумева одвајање листова и натапање у хладној води најмање 30 минута да би вратило изгубљену влагу.

Код чврстог поврћа попут кромпира, шаргарепе и бундеве, сва оштећена или нагњечена подручја најчешће се могу одрезати. Међутим, код кромпира пазите на појаву зелене боје или клијање, јер они садрже природне токсине који су штетни ако се једу у великим количинама.

Можда ћете приметити пахуљасту белу длачицу која се развија на печуркама. То обично није буђ већ мицелијум, који је део кореновог система печурака.

Буђ може да се појави на печуркама, али се често појављује у изолованим, јарко обојеним кластерима који изгледају плаво, зелено, сиво или жуто.

Житарице

Најбоље је бацити сваки буђав хлеб. То је зато што се буђ лакше шири у порозној храни, као што су хлебови и колачи.

Али бајат хлеб који није побуђао можете уптребити тако што ћете га препећи у двопек или претворити у крутоне или презле. Чување хлеба на сувом месту, као што је кутија за хлеб, крпена или папирна кеса спречиће да се буђ појави тако брзо.

Остатке куваног пиринча или тестенине можете користити у прженим јелима или печеним јелима са тестенином у року од неколико дана. Али их обавезно брзо ставите у фрижидер и пре употребе термички обрадите, односно кувајте док не проври или пеците најмање на 60 степени Целзијуса.

Али, увек баците све остатке јела која су стајала на собној температури два сата или дуже, јер су се у њима већ могле намножити бактерије које не можете једноставно уклонити поновним загревањем.

Млечни производи

Често конзумирамо млеко и јогурт директно из фрижидера, без кувања или поновног загревања како бисмо убили бактерије.

Зато је најбезбедније бацити млечне производе којима је истекао рок употребе. А да бисте спречили прерано кварење, користите само чист прибор за сервирање млечних производа и остатак одмах вратите у фрижидер.

Ако сте љубитељ меких сирева, али приметите буђ, баците цео блок или котур зато што корен буђи може продрети дубоко у сир.

Тврди сиреви попут пармезана нису толико подложни кварењу, па често можете одсећи све буђаве делове, такође водећи рачуна да обавезно зарежете и здрави део около.

Правилно складиштење – на пример, увијање у папир за печење и стављање у посуду која се добро затвара – може помоћи да сир дуже траје.

Постоји много начина да се спасе храна која је пробила свој рок трајања, али се још није покварила. Пратећи ова једноставна правила о безбедности намирница можете смањити количину бачене хране и уштедети новац.

Највећи део улагања и даље одлази на дисплаy оглашавање, укључујући видео и друштвене мреже, које је достигло вредност од 115 милиона евра, уз раст од 35 одсто. На paid-for search утрошено је 31,6 милиона евра, што представља повећање од 17 одсто, док је за оглашавање на специјализованим порталима издвојено 14 милиона евра, односно 3,7 одсто више него претходне године.

Тренд раста посебно је изражен у мобилном оглашавању, које је достигло 125,83 милиона евра, при чему се чак 90 одсто дисплаy буџета односи на огласе приказане на мобилним уређајима.

Резултате најзначајнијег прегледа дигиталног тржишта у Србији представила је Јелена Савић, Google ASR менаџер у Admixer Media на конференцији Digital Day 2026, одржаној 4. и 5. јуна у Хангару, пред око 600 стручњака из области маркетинга, медија, технологије и дигиталних комуникација.

Конференцију је отворио Игор Чернишевски, извршни директор IAB Serbia, истичући да је протекла година обележена различитим врстама глобалних и локалних притисака и тешкоћа, што је утицало на оглашавање.

“Наши резултати показали су да је индустрија ипак одреаговала на прави начин” – рекао је Чернишевски, истичући да је природа посла у којем се услови константно мењају и људи морају да реагују на дневном нивоу, омогућила да реагују на сваки изазов који се пред њих постави.

На панелу „The State of Digital: Reality Check“, који је модерирала Јана Савић Растовац (McCann), стање дигиталне индустрије, промене у понашанју потрошача и нове изазове с којима се суочавају брендови и агенције анализирале су Сузана Берић из Телекома Србија, Марија Јоксимовић из Publicis Media и Уна Баршић из IAB Serbia.

О новим начинима присуства брендова у дигиталном окружењу, наводећи примере из кампање коју је радио за Ryan Air, говорио је Мајкл Коркоран из компаније SLICE у предавању „Be on Social Without Being on Social“ док је панел Highway to Hell? Крај агенцијског модела какав познајемо“ отворио расправу о томе како технологија и аутоматизација мењају традиционални рад маркетиншких агенција.

Панел је модерирала Данка Трбојевић из Merin Group, а учествовали су Марко Пешић из Merin Group, Предраг Војиновић из Method Agency и Никола Јовановић из Havas Adriatic.

Значај репутације у дигиталном окружењу био је тема разговора који је модерирала Ивана Лазаревић из Representa, уз учешће Руже Вељовић из Wireless Media Group и Милене Ђорић из АикБанке.

Критички осврт на савремену индустрију дигиталног оглашавања понудио је Пол Томпсон из компаније Ескими предавањем„The Dog That Didn't Bark: How Digital Advertising Learnt to Measure Everything but Understand Nothing“ указујући на опасност претераног ослањања на податке и метрике без дубљег разумевања публике.

Публика тражи аутентични садржај

Једна од централних тема првог дана била је будућност медија у ери генеративне вештачке интелигенције. На панелу „Редакције после ChatGPT-ja: Како данас пишемо, уређујемо и дистрибуирамо вести?“ представници водећих регионалних медијских кућа разговарали су о томе како АИ мења новинарске процесе, од прикупљања информација до креирања и дистрибуције садржаја.

“Гугл нас тера да променимо начин на који пишемо текстове: они морају да буду оригинални, са фотографијом и биографијом аутора, јер све то даје јачину и тежину тексту и “гура” нас на прву страну претраживача” – рекла је Сандра Гојковић из босанског портала Независне, најбоље индексираног у БиХ.

Анамариа Тодорић из хрватског дела компаније Styria, Душан Цицмил из црногорских Вијести и Ана Марковић из Wireless Media Group сложили су се с тим да ће преживети само медији који користе вештачку интелигенцију, али као алатку, а не као замену за новинара, јер публика тражи аутентични садржај.

О значају инфлуенсер маркетинга и снази оригиналног сторyтеллинга говорила је Пјера Валентина Тониоло из компаније Dolce & Gabbana, указујући на нове начине изградње односа између брендова и публике. Она је представила листу погодака и грешака које брендови праве у раду с инфлуенсерима.

“Немојте носити, приказати или таговати конкурентске брендове, немојте приказивати мутне или нејасне слике, никада немојте дозволити инфлуенсерима да копирају нечију кампању и водите рачуна о музици и ауторским правима. Инфлуенсери често не знају за то” – поручила је Тониоло.

Панел „Retail Reimagined: Segmentation, Promotions, and AI in Omnichannel“ био је посвећен променама које вештачка интелигенција и напредна анализа података доносе савременој малопродаји, а учествовали су Кирил Динов из компаније Vtex, Бранимир Кулашевић из Планете Спорт, Небојша Петковић из Nespresso-a и Владимир Ћук из Гигатрона.

У паралелном програму у малој сали разговарало се о утицају подкаста на савремене комуникације, одрживом и одговорном оглашавању, односу брендова и инфлуенсера, као и о поверењу публике у дигиталном окружењу. Посебна пажња посвећена је форматима директне продаје (Shopping Ads) и значају пажње корисника као једне од најважнијих валута дигиталног маркетинга.

Други дан: Брендови као људи, људи као брендови

Другог дана конференције програм је био усмерен на практичну примену података, вештачке интелигенције и нових комуникационих канала у маркетингу. Догађај је отворила Паулина Тсатхири из компаније ОЦМ предавањем „The Data Force: How AdSquirrel’s Real-Time Intelligence Fuels Dynamic Creative Success“, посвећеним њиховом производу који успешно користи податке у реалном времену за унапређење креативних кампања и доношење прецизнијих маркетиншких одлука.

У панелу „Hot Takes & Broken Myths“ који је модерирао Игор Чернишевски из IAB Serbia, фокус је био на најчешћим заблудама у савременом маркетингу и оглашавању. На незгодна питања одговарали су Наташа Крстић (ФМК), Ведран Иванковић (Raiffeisen Banк) и Александар Николић (На сва звона).

Тема релевантности брендова у времену убрзаних промена била је у фокусу панела

„The Pressure to Stay Relevant“ Маја Грбовић (ИДЕА Маркети), Уна Забунов (Телеком Србија), Љубиша Егеља (ОТП Банка) и Мартин Атанасовски (The Coca Cola Company) закључили су да велике и старе компаније морају да одрже репутацију тако што ће остати актуелне. “ The Coca Cola постоји 140 година, ми не морамо да правимо кампање којима ћемо да се пробијамо на тржиште, али морамо да правимо кампање којима ћемо да потврдимо репутацију и останемо актуелни” - рекао је Атанасовски.

О улози вештачке интелигенције у савременом маркетингу говорио је Роман Балтеану из компаније Гугл. Предавање „Supercharging Modern Marketing in the AI Era“ било је посвећено начинима на које АИ мења планирање кампања, анализу података, персонализацију садржаја и оптимизацију маркетиншких активности.

Retail media препознаје која роба има истог купца

Иоана Самоила из компаније Teads представила је потенцијал повезаних телевизијских платформи (ЦТВ) кроз предавање „The Omnichannel Booster Effect: Driving Business Outcomes with CTV”, док су Александар Петковић (WМГ), Владимир Зарић (Ананас Е-Комерц), Игор Грмуша (Планета Спорт) представили како се примењују ретаил медиа модели у Србији.

Један од централних панела дана био је посвећен инфлуенсер маркетингу у Србији. На панелу “Инфлуенсер маркетинг у Србији: Између утицаја и одговорности”, који је модерирала Андреа Баба, учествовали су Нађа Вујић, Марта Ловић, Страхиња Ћаловић, Никола Парун и Јован Праштало, разговарајући о професионализацији инфлуенсер индустрије, одговорности према публици и односу брендова и креатора садржаја.

Марта Ловић и Страхиња Ћаловић истакли су да је време да публика схвати да је бити инфлуенсер посао и да он носи озбиљну одговорност. На панелу је најављено да ће у току године бити објављен IAB Serbia Influencer Whitepaper који ће служити као приручник добре праксе за сарадњу са инфлуенсерима - од планирања, преко мерења, до правног и финансијског оквира.

Велику пажњу привукло је предавање Аарти Самани „Your Best Ad and Your Worst Nightmare – Guardians of Trust: Marketers' Role in Protection Against Deepfake Fraud“. Једна од водећих светских стручњакиња за отпорност на деепфаке преваре говорила је о растућим ризицима које вештачка интелигенција доноси компанијама, као и о улози маркетинга у заштити поверења корисника и брендова.

У панелу „Да ли су традиционални медији мртви, или баш и не?“ који је модерирао Зоран Баранац, Нова Communications, положај традиционалних медија у ери дигиталних платформи анализирали су Милош Прелић (Медиа Тree), Јован Јовчић (Havas Adriatic), Филип Шустра (Сомболед Lactalis Srbija).

Када је реч о адвертајзингу, највеће је поверење у традиционалне медије, па тек онда у дигитал, био је један од закључака. Филип Шустра рекао је да је потенцијални реацх за Генерацију З 72 посто, док остале генерације учествују са 90-93 посто reach ЦТВ је ствар која може да помири традиционалне и дигиталне медије.

Конференцију су закључили Франциско Мартин Вера и Андреас(Francisco Martín Vera i Andreas, М. Стефансен из компаније STELLAR предавањем о „media-first“ приступу и новим медијским каналима који се појављују као алтернатива све засићенијем дигиталном простору.

У малој сали, у оквиру панела „Brands Act Like People, People Act Like Brands“ професорка Бранка Новчић Кораћ, заједно са Иваном Живковић (IKEA SEE), Браниславом Антовић Алексић (BDW) и Бојаном Шаптовићем (Pioniri Communications), разговарале су о све израженијем преплитању личних и корпоративних брендова, као и о начинима на које компаније граде аутентичне односе с потрошачима.

Програм је завршен доделом MIXX Awards награда и традиционалним афтерпартијем, на којем су учесници имали прилику да наставе размену искустава и разговоре о трендовима који обликују будућност дигиталног маркетинга.

Проглашени победници MIXX Awards за 2025. годину: Дигитална изврсност награђена на конференцији Digital Day

Победници националногg MIXX Awards такмичења за 2025. годину проглашени су 5. јуна у оквиру конференције Digital Day, најзначајнијег догађаја домаће дигиталне индустрије, која је ове године одржана под слоганом „All That Matters“ Као део глобалне иницијативе IAB мреже, MIXX Awards већ годинама представља једно од најрелевантнијих признања за изврсност у дигиталној индустрији, препознајући кампање које успешно спајају стратешко промишљање, креативност, иновације и мерљиве пословне резултате.

 Овогодишње такмичење обухватило је 10 категорија – Branded Content, Performance Marketing, Influencer Marketing, Social Media (Always-on), Social Media Campaign, Long Form Video, TikTok, E-Commerce, Advanced Creative / Tech Use of AI, Effective Use of Data,Brand Awareness Campaign i Corporate Social Responsibility.Победници у свим категоријама конкурисали су и за највише признање такмичења – Grand Prix nagradu.

Добитници MIXX Awards признања су:

• Branded Content – „A1 Ultra 5G kviz“, Жишка за клијента A1 Srbija

• Performance Marketing – „Winning Black Friday With Data-Driven Bestsellers“, POPUP ADVERTISING за клијента Sport Vision

• Influencer Marketing – „Кућни духови против A1 оптичког нета“, Жишка за клијента A1 Srbija

• Social Media (Always-on) – „Tu tvit or not tu tvit?“, Pioniri Communications за клијента Metalac

• Social Media Campaign – „Страшне приче из роминга“, Жишка за клијента A1 Srbija

• Long Form Video – „G80 FORMULA KOJA (NI)JE POSTOJALA“, Fullhouse Ogilvy за клијента Галеника

• TikTok – „A1 TikTok Live feat. Momchadija“, Жишка за клијента A1 Srbija

• E-Commerce – „Not All Products Are Equal“, POPUP ADVERTISING за клијента Shoppster

• Brand Awareness Campaign – „Раскини са старим телефоном“, Ovation BBDO за клијента Xiaomi Srbija

• Corporate Social Responsibility – „Till Death Do Us Part“, McCann Srbija за клијента Аутономни женски центар

Најпрестижније признање такмичења, Grand Prix MIXX Awards 2026, освојила је компанија „Tu tvit or not tu tvit?“, агенције Pioniri Communications, реализована за клијента Металац.

О наградама је одлучивао стручни жири састављен од представника водећих компанија, агенција и медијских платформи: Богдан Шпањевић (NextGame), Андреа Баба, Маја Грбовић (Идеа Маркети), Вера Аћимовић (Leo Belgrade), Јана Савић Растовац (McCann Beograd), Милена Максић (Ovation BBDO), Ђорђе Јовановић (Yettel Bank), Јована Петровић (L’Oréal), Дамир Дураки (Концерн Бамби), Игор Грмуша (Планета Спорт), Марија Шућур (Teads) и Горан Јанкулоски (Жишка), који је обављао функцију председника жирија.

Пријављени радови оцењивани су кроз четири равноправна критеријума – стратегију, егзекуцију, креативност и резултате, при чему је сваки сегмент носио по 25 одсто укупне оцене. Такав систем вредновања омогућава да буду препознате кампање које не само да привлаче пажњу и померају креативне границе, већ остварују и конкретан утицај на пословне циљеве брендова.

Овогодишњи добитници још једном су показали да домаће тржиште прати и креира савремене дигиталне трендове, користећи податке, технологију, садржај и иновативне комуникационе формате како би изградили снажнију везу са публиком. MIXX Awards наставља да препознаје и промовише најбоље примере дигиталне изврсности, постављајући стандарде који доприносе даљем развоју целокупне индустрије.

Иначе, Венера и Јупитер ће се у овако блиском положају поново наћи у новембру 2028. године.

У раним јутарњим сатима 10. јуна, Сатурн и Месец сијаће на међусобном растојању од око пет степени. Јун пружа одличну прилику за посматрање Сатурнових прстенова, који су видљиви и уз помоћ кућног телескопа или снажнијег двогледа.

Лето је једно од најбољих годишњих доба за посматрање живописног центра Млечног пута, а млад Месец, који означава почетак новог лунарног циклуса, додатно ће допринети повољним условима за посматрање. Када се Месец у овој фази нађе између Земље и Сунца, постаје готово невидљив. Одсуство његове светлости омогућава да се јато милиона звезда у језгру Млечног пута јасније уочи, чак и голим оком.

Летњи солстициј – 21. јун

Двадесет први јун означава летњи солстициј на северној хемисфери, када Сунце достиже своју најсевернију тачку на небу. То је уједно и почетак лета, а у областима високих географских ширина доноси појаву познату као поноћно сунце, када дневна светлост траје готово или пуна 24 часа.

Исти датум, 21. јун, означава и почетак зиме на јужној хемисфери, где је сезона ауроре аустралис (јужне поларне светлости) у пуном јеку, нарочито на Тасманији и јужном делу Новог Зеланда.

Пун „јагодни месец“ –  29. јун

Први званични пун Месец овог лета, познат као „јагодни Месец“, појавиће се 29. јуна око 20 часова по источном времену. Назив потиче од староседелачких народа Северне Америке, који су овај пун Месец повезивали са периодом сазревања и бербе јагода почетком лета.

Упркос свом имену, „јагодни Месец“ неће имати црвену или ружичасту боју. Реч је само о традиционалном називу који означава доба године у којем се ова лунарна појава јавља.

Небеска позорница се отвара

Почев од 2026. године, небо ће бити позорница низа значајних астрономских догађаја, укључујући ретку серију од шест помрачења Сунца и долазак комете величине града. Овај јединствени период, који ће трајати до 2028. године, понудиће љубитељима астрономије низ несвакидашњих призора.

Главни догађај биће потпуно помрачење Сунца 12. августа 2026. године. Путања тоталитета простираће се преко Гренланда, Исланда и Шпаније, док ће у остатку Европе бити видљиво делимично помрачење.

Истовремено, ноћно небо пружиће идеалне услове за посматрање киша метеора. Персеиди, један од најактивнијих и најсјајнијих метеорских ројева током године, достићи ће врхунац 12. и 13. августа. Одсуство Месечеве светлости омогућиће изузетне услове за посматрање десетина „звезда падалица“ сваког сата.

Мистериозни путник из дубоког свемира

Док се Земљани буду припремали за помрачења, један далеки путник наставиће свој спори пут ка Сунцу. Комета Ц/2026 Ц1 (Цучиншан), откривена у фебруару 2026. године далеко изван Сатурнове орбите, већ је привукла пажњу астронома.

Њен изузетан сјај на тако великој удаљености наводи на закључак да је њено језгро необично велико. Процене указују да би његов пречник могао да износи између 20 и 40 километара, што је отприлике величина већег града.

Поређења ради, језгро чувене Хејл-Бопове комете имало је пречник од око 60 километара. Иако Ц/2026 Ц1 не представља опасност по Земљу, њено кретање кроз унутрашњи део Сунчевог система биће пажљиво праћено.

Очекује се да ће комета најближу тачку Сунцу, такозвани перихел, достићи у новембру 2028. године. Према тренутним проценама, тада би могла да достигне магнитуду 5, што би је учинило одличним објектом за посматрање двогледом, а под идеалним условима тамног неба можда и гранично видљивом голим оком.

Комете су познате по својој непредвидивости, али могућност да се Ц/2026 Ц1 развије у значајан небески догађај представља још један разлог зашто ће предстојећи период бити изузетно занимљив љубитељима астрономије.

Врхунац небеског спектакла

Оно што овај период чини заиста посебним јесте ретка појава позната као „двострука каскада помрачења“, која обухвата три потпуна и три прстенаста помрачења Сунца у само две године. Након првог помрачења 2026. године, следи догађај који многи већ називају „помрачењем века“.

Другог августа 2027. године потпуно помрачење Сунца биће видљиво изнад јужне Шпаније, северне Африке и Блиског истока, а фаза тоталитета трајаће изузетно дуго – до шест минута и 22 секунде. Овако дуго трајање потпуног мрака усред дана пружиће јединствену прилику за проучавање Сунчеве короне, али и незаборавно искуство за све који се нађу на путањи Месечеве сенке.

Серија се наставља 22. јула 2028. године, када ће треће потпуно помрачење Сунца прећи преко Аустралије и Новог Зеланда. Оваква концентрација тоталних помрачења на релативно приступачним локацијама представља праву посластицу за „ловце на помрачења“ и љубитеље астрономије широм света.

Осим ових централних догађаја, небо ће током ових година бити испуњено и другим занимљивим појавама, попут конјункције Венере и Јупитера у јуну 2026. године, када ће се две најсјајније планете привидно готово додирнути на вечерњем небу.

Период од 2026. до 2028. године неће представљати само низ изолованих астрономских појава, већ праву симфонију кретања небеских тела. Сваки догађај, од кише метеора Персеида под тамним небом до дуге сенке Месеца током „помрачења века“, понудиће другачију перспективу нашег места у космосу. За научнике, то ће бити прилика за прикупљање драгоцених података о Сунцу, кометама и међупланетарној прашини.

За све остале, то је подсетник на величанственост свемира и позив да подигну поглед ка звездама, где се одвија представа започета много пре нас и која ће трајати дуго након нас.

„То је наша класика, једина и права, како би то рекао Васко Попа или то је први песник човечанства. Несумњиво да је веома важна. Вук је рекао да управо наше народне песме чувају негдашње битије и име Српско“, истиче др Бошко Сувајџић професор на Филолошком факултету Универзитета у Београду.

Народни певач није био само извођач, већ и стваралац. Свако извођење могло је бити другачије, прилагођено публици и тренутку.

„Можемо говорити несумљиво о песничким индивидуалностима. Али те се индивидуалности остварују у оквиру колективног схватања народне поезије као уметности која у ствари комуницира са колективом и у том смислу не можемо говорити о ауторским. Феномен ауторства је веома значајан, али је другачији него када је реч о такозваној писаној књижевности. Али несумљиво да су то снажне песничке и певачке индивидуалности као што су Тешан Подруговић, Филип Вишињић, Старац Милија, као што је Слепа из Гргуреваца, Слепа Живана и слично“, додаје професор.

Међу тим снажним песничким индивидуалностима посебно се издваја Филип Вишњић.

„Што се тиче ауторства певача ту је можда најзначајнији Филип Вишњић јер је најмања дистанца између онога о чему пева Вишњић. Он учествује у Првом српском устанку, учествује у тим догађајима, он пева у Лозници док траје битка, он храбри устанике и без обзира што нема те дистанце. Песме као што су Почетак буне против Дахија, као што је Бој на Мишару, Бој на Чокешини, На салашу, ипак улазе у поетику усменог спевавања“, напомиње проф. др Сувајџић.

Велику улогу у разумевању народне књижевности имао је реформатор српског језика, Вук Стефановић Караџић, који је систематизовао и класификовао народне песме.

„Вук је, то је прва подела, песме поделио на основу њихове тематике, али и на основу тога ко их и како изводи. Касније је мушке песме назвао јуначким песмама. У Малој простонародној пјеснарици из 1814. године он је издвојио песме које се, како он каже, познатим мужеским, сербским гласом уз гусле певају и у себи се као неке повијести одржавају. Оне се певају ради свог разговора. Не само ко их изводи, да ли мушкарци или жене, него и њихова тематика, на који начин се изводе и у ком контексту се изводе и на крају која им је функција“, објашњава професор.

Иако су настајале друге класификације, Вукова подела остала је темељ проучавања народне књижевности. Почетком 19. века обилазио је крајеве и записивао песме које су до тада живеле само у усменој традицији.

„За нас је веома важна теорија формуле Алберта Лорда, односно Пери и Лордова теорија формуле, Лордова књига Певач прича у којој се управо акценат ставља на начин како настаје песма, на процес настајања а не на готову творевину. Дакле, превентивна цензура средине, о којој говоре Јакопсон и Богатиријов, то је тај ментални процес, та комуникација, та радост препознавања између извођача и публике. Јер публика неће прихватити нешто што није у њеном хоризонту очекивања и неће је даље традирати“, напомиње проф. др Бошко Сувајџић.

Захваљујући Вуковом раду и народним певачима, усмена традиција постала је део књижевног наслеђа које и данас проучавамо.

Међу најчешће препорученим намирницама налазе се банане, овсене пахуљице, грчки јогурт, пиринач, слатки кромпир, бобичасто воће, јаја и протеински смутији.

Зашто је оброк пре тренинга важан

Основни циљ оброка пре физичке активности јесте обнављање залиха гликогена, који представља главни извор енергије током вежбања.

Угљени хидрати обезбеђују гориво за мишиће, протеини подржавају њихов раст и опоравак, док здраве масти могу обезбедити стабилан извор енергије током дужих активности умереног интензитета.

Због тога нутриционисти препоручују уравнотежен оброк који садржи све три групе макронутријената.

Када треба јести пре тренинга?

Време оброка једнако је важно као и избор намирница. Пун оброк препоручује се два до три сата пре тренинга, како би организам имао довољно времена за варење и претварање хране у енергију. Уколико нема довољно времена, 30 до 60 минута пре тренинга препоручује се лаган оброк или ужина богата угљеним хидратима, попут банане, воћног смутија или јабуке.

Најбоље намирнице пре вежбања

Банане се често називају природним енергетским плочицама. Богате су једноставним угљеним хидратима и калијумом, који је важан за правилан рад мишића и нервног система. Захваљујући лакој сварљивости, представљају један од најбољих избора непосредно пре тренинга.

Овсене пахуљице обезбеђују сложене угљене хидрате који постепено ослобађају енергију и помажу у одржавању издржљивости током вежбања. Поред тога, садрже влакна, витамине Б групе и минерале који учествују у производњи енергије.

Грчки јогурт представља одличан извор протеина, а истовремено садржи и угљене хидрате потребне за енергију. Посебно се препоручује у комбинацији са воћем или чиа семенкама.

Пиринач и слатки кромпир: Ове намирнице су међу најбољим изворима сложених угљених хидрата и често се налазе у исхрани спортиста. Пиринач обезбеђује брзо доступну енергију, док слатки кромпир уз угљене хидрате доноси и калијум, витамин Ц и антиоксидансе.

Бобичасто воће (јагоде, боровнице и друге врсте) садрже природне шећере који брзо снабдевају организам енергијом, али и антиоксидансе који могу допринети бржем опоравку након тренинга.

Намирнице које могу побољшати спортске перформансе

Поред класичних избора, стручњаци издвајају и неколико намирница које могу позитивно утицати на издржљивост и опоравак. Међу њима су цвекла, богата нитратима који могу побољшати искоришћавање кисеоника током физичке активности, кокосова вода која надокнађује електролите изгубљене знојењем, као и чиа семенке које обезбеђују комбинацију угљених хидрата, протеина и здравих масти.

Спанаћ се такође издваја због високог садржаја нитрата, антиоксиданаса и минерала важних за рад мишића.

Шта избегавати пре тренинга?

Нутриционисти упозоравају да непосредно пре физичке активности треба избегавати пржену храну, обилне оброке богате мастима, газирана пића и велике количине шећера. Ове намирнице могу успорити варење, изазвати нелагодност у стомаку и негативно утицати на спортске перформансе.

Такође, превише влакана непосредно пре тренинга код неких особа може довести до надутости и пробавних тегоба.

Важна је и врста тренинга. За кардио-активности најчешће се препоручују банане, овсене пахуљице и воћни смутији.

Пре тренинга снаге добар избор су пиринач са немасним извором протеина, овсене пахуљице са протеинским додатком или јаја са интегралним тостом.

За дуже и захтевније активности, попут трчања на дуге стазе, стручњаци саветују сложене угљене хидрате као што су пиринач, слатки кромпир и овсене пахуљице.

Стручњаци се слажу да најбољи оброк пре тренинга садржи угљене хидрате као главни извор енергије и умерену количину протеина за подршку мишићима.

Банане, овсене пахуљице, грчки јогурт, пиринач и слатки кромпир налазе се међу најчешће препорученим намирницама.

Правилан избор хране и одговарајуће време оброка могу значајно допринети бољим резултатима, већој издржљивости и ефикаснијем опоравку након физичке активности.

На отварању изложбе били су редитељ Џонатан Инглиш, амбасадор Уједињеног Краљевства у Србији Едвард Фергусон, глумци Џек Патен, који тумачи Робина Худа, као и бројни чланови екипе. Међу њима су биле и српске глумице Јелена Гавриловић и Тамара Радовановић, које су гостујући у Јутарњем програму говориле о свом учешћу у овом великом међународном пројекту.

Јелена Гавриловић истиче да се улоге у оваквим продукцијама добијају искључиво кроз кастинг процес, који захтева озбиљну припрему.

„Имале смо срећу да будемо одабране и да се нађемо у овој фантастичној подели. Није мала ствар појавити се у оваквој серији“, наглашава Гавриловићева.

Подсећа да је серија у потпуности снимана у Србији и да су домаћи филмски радници изнели највећи део посла.

„Наша екипа је изнела ово. Наш је директор фотографије, наши су филмски радници и наше су филмске локације као што су Фрушка гора и Шумадија“, истиче глумица.

У серији тумачи паганску богињу Году, лик који се појављује у кључним тренуцима Робиновог живота. Посебно јој је драго што је део сцена сниман на Руднику, недалеко од имања њеног деде.

„Шума је један од главних ликова у причи о Робин Худу, а мени је било велико задовољство што сам се нашла у оваквом пројекту са тако сјајном екипом“, додаје Гавриловићева.

Тамара Радовановић у серији игра прву краљичину даму на двору и велики део снимања провела је у сценама које су се одвијале у дворским одајама.

„На двору је магично и ретко сам излазила. Толико ми се допало, односно мом лику је све друго било неприродно“, каже Радовановићева.

Посебно истиче пажњу која је посвећена изради сценографије и костима.

„Сетови су прављени руком, као и сви детаљи које публика сада може да види на изложби. Сваки костим је прављен посебно за сваког лика, не само по мери, већ је и сваки дезен био јединствен“, објашњава Радовановићева која је најчешће делила кадар са данском глумицом Кони Нилсен. 

Говорећи о реакцијама страних колега, Јелена Гавриловић каже да су многи од њих били одушевљени Србијом.

„Неки су нам чак рекли: 'Можемо ли да добијемо држављанство? Нама се много свиђа овде. Ми бисмо живели у Србији'“.

Према њеним речима, посебан утисак на госте оставили су атмосфера, гостопримство и природне лепоте Србије, али и висок ниво организације продукције. 

Јелена Гавриловић подсећа да посетиоци изложбе могу да виде бројне ручно рађене реквизите, међу којима се издваја дрвена шаховска табла, али и велики број аутентичних сценографских елемената.

„Ово је прилика какву иначе имате само ако посетите неки велики студио попут Универзала. Заиста је јединствена прилика да се све то види из непосредне близине“, истиче она.

Тамара Радовановић додаје да је током снимања развила блиска пријатељства са страним колегиницама, пре свега са Лорен Меквин и Лидијом Пекам.

„Обишле су Београд, Нови Сад и многе друге делове Србије. Јако им се допало овде и сада нам је помало чудно без њих јер смо се навикли једни на друге“, каже глумица.

Осврћући се на значај овог пројекта за домаћу кинематографију, Јелена Гавриловић сматра да је Србија показала да може да изнесе и најзахтевније међународне продукције.

„Ми смо овим пројектом показали да као земља можемо да понудимо не само изузетне локације већ и врхунске филмске раднике и креативце. Нисмо далеко од светских продукција, напротив – веома смо близу“, наглашава гошћа Јутарњег програма.

Глумице су присуствовале и премијери серије у Лондону, где су имале прилику да се друже са главним звездама пројекта.

Тамара Радовановић посебно издваја сусрет са Кони Нилсен.

„Она нас је лично одвела на афтерпарти. Одушевљена је Србијом и нашим глумцима. Више пута ми је рекла колико цени то што глумим на страном језику, јер и сама зна колико то није лако, с обзиром на то да је она Данкиња“, напомиње Радовановићева.

Јелена Гавриловић додаје малу тривију везану за Кони Нилсен. Она је бивша жена бубњара „Металике" и има интересантну биографију. „Али сјајан је лик и врло интересантна особа. Заиста јој се допало овде.“

„То је фантастична екипа. Шон Бин је легенда, Кони Нилсен такође, али је лепо што су се аутори окружили и младим глумцима. Џек Патен је дошао из Аустралије и овде је прошао комплетну обуку – јахање, стрељаштво и све што је било потребно за улогу Робина Худа. То показује да у Србији постоје људи који умеју да раде и такве захтевне припреме“, закључује Јелена Гавриловић.

Традиционално су додељена признања Лидери зелених иновација за 15 најуспешнијих решења реализованих уз подршку пројекта Европска унија за зелену агенду у Србији.

Радим Дворжак из делегације ЕУ у Србији истиче важност повезивања економског развоја и заштите природе, наглашавајући да око 75% фирми у ЕУ зависи од функционалних екосистема.

Дворжак подсећа да је одговорност свих нас да заштитимо природу, јер она обезбеђује ваздух, воду, храну и енергију неопходне за живот.

Сеад Ђаковац из компаније „Зорка керамика“, добитник признања, објашњава да су кроз пројекат рекуперације отпадне топлоте успели да смање потрошњу гаса и емисију угљен-диоксида, чиме су допринели заштити животне средине и повећали конкурентску предност на тржишту ЕУ.

Пројекат Европске уније у Србији до сада је обезбедио 582 милиона евра за заштиту животне средине, што је директно побољшало живот стотина хиљада грађана. Посебно је истакнута подршка у обнови Шапца након поплава 2014. године, са 160 милиона евра у грантовима, што представља пример европске солидарности.

Ова иницијатива показује да је могућа синергија између економског развоја и очувања природе, а Србија је на путу усклађивања са европским стандардима зелене агенде и климатских закона.

Интегрални снимак гостовања Радима Дворжака и Сеада Ђаковца можете погледати у приложеном видеу на почетку текста. 

Резултати истраживања потврђују постојање такозваног „јаза у привлачности међу половима“, појаве која се огледа и у вековима старим изразима којима се жене описују као „лепши пол“ – од немачког das schöne Geschlecht до француског le beau sexe, али и бројних сличних израза широм света.

„Реч је о изузетно стабилном ефекту који се појављује у различитим културама. Женска лица оцењују се као привлачнија од мушких без обзира на друге факторе“, објашњава др Еуген Василивицки, истраживач са Института Макс Планк за емпиријску естетику у Немачкој.

Како истиче, најизненађујући налаз био је да управо жене дају највише оцене другим женама, док мушкарце оцењују најнижим оценама.

Зашто се еволуција поиграла са људима

Још је Чарлс Дарвин, британски природњак и творац теорије еволуције, примећивао да су у животињском свету мужјаци често украшени раскошним гривама, јарким бојама или упечатљивим перјем. Сматрао је да је то последица сексуалне селекције, односно да су најупадљивији мужјаци имали највише потомака.

Код људи је, међутим, видео изузетак. Веровао је да мушкарци међусобно конкуришу за најпожељније жене или да богатство и друштвени положај омогућавају сличну предност. Еволуциони биолози расправљају о тој посебности већ више од једног века.

„Научници су углавном полазили од претпоставке да су жене лепши пол и покушавали да објасне који би еволутивни механизам могао да стоји иза тога. Али само постојање те разлике никада није било систематски проверено“, истиче Василивицки.

Најобимнија анализа, али без коначног тумачења

За потребе новог истраживања, он и његове колеге прикупили су највећу светску базу података о проценама привлачности лица. Анализирали су резултате из 52 студије спроведене у 76 земаља.

Коначни скуп података обухватио је више од 1,5 милиона оцена за око 17.000 лица, које је процењивало готово 30.000 људи.

Анализа је показала да се просечно женско лице оцењује као привлачније од приближно 60 одсто мушких лица. Разлика је била најизраженија у западним земљама и делимично је варирала у зависности од сексуалне оријентације испитаника, али је остала видљива међу хетеросексуалним, хомосексуалним, бисексуалним и лезбејским учесницима истраживања.

Занимљиво је да је разлика нестајала када су мушкарци и жене оцењивали сопствени изглед.

Део објашњења лежи у разликама у грађи лица. Мушкарци у просеку имају израженије и угластије црте, док су женска лица чешће заобљенија. Резултати сугеришу да и мушкарци и жене углавном сматрају заобљена лица привлачнијим.

Истраживање не даје коначан одговор на питање зашто постоји општа склоност ка женским лицима, али Василивицки сматра да културолошки фактори нису једино објашњење.

„Када неки ефекат видимо практично широм света, тешко га је објаснити искључиво културом“, напомиње истраживач.

Могуће је да су стотине хиљада година сексуалне селекције обликовале карактеристике женских лица, али истраживачи упозоравају да њихови подаци не омогућавају такав закључак са сигурношћу. Једно од могућих објашњења јесте да су заобљенија лица привлачна зато што подсећају на црте лица беба.

Женска, али млада лица

Америчка књижевница и есејисткиња Сузан Зонтаг још је 1972. године у есеју Двоструки стандард старења тврдила да друштво вредност жена често повезује са лепотом, а лепоту са младошћу, док се исти критеријуми не примењују на мушкарце.

Налази нове студије делимично иду у прилог тој тези. Предност женских лица у проценама привлачности постепено опада од 18. године живота и готово потпуно нестаје око 80. године.

„Што су лица старија, то је мања разлика у процени привлачности између мушкараца и жена“, напомиње Василивицки.

„Мушка и женска лица с годинама постају све сличнија. Структурне разлике се смањују, а управо би то могло да објасни зашто се јаз у привлачности постепено топи.“

Толико далеко отишла је интернет пошалица, да је и „Нисан“ на друштвеним мрежама објавио фотографију свог модела Леаф уз поруку да је поласкан што га „Ферари“ наводно имитира. Објава је убрзо обрисана, али су снимци већ обишли свет.

Многе љубитеље „ферарија“ није шокирао само електрични погон, већ и чињеница да аутомобил са чувеним пропетим коњићем више личи на футуристични кросовер него на спортски аутомобил по коме је ова марка деценијама позната. Због тога су се појавиле оцене да модел „луче“ изгледа као све друго, само не као „ферари“.

Посебну пажњу изазвала је чињеница да је вештачка интелигенција, на захтев појединих аутомобилских новинара и дизајнера, генерисала алтернативне верзије модела. Ти рендери убрзо су постали вирални, а велики број корисника оценио је да ВИ боље разуме традиционални изглед Ферарија него људи који су дизајнирали „луче“.

Парадокс је у томе што се иза контроверзног изгледа крије технолошко чудо. Аутомобил развија више од хиљаду коњских снага, до стотке стиже за свега две и по секунде и представља један од најнапреднијих електричних аутомобила данашњице. Ипак, интернет га је претворио у предмет неслане шале.

Али, критике нису стигле само са друштвених мрежа. Некадашњи председник „Ферарија“, Лука ди Монтеземоло, који је компанију водио више од две деценије, изјавио је да нови модел представља ризик за „уништење једног мита“. Отишао је и корак даље, поручивши да би са аутомобила требало скинути чувени знак пропетог коњића, уз ироничан коментар да је то „један ферари који чак ни Кинези неће копирати“.

Са друге стране, актуелни директор Бенедето Виња одбацује критике. Тврди да интересовање купаца постоји и да поруџбине већ пристижу, упркос негативним коментарима на интернету.

Али, нису реаговали само обожаваоци бренда. Након представљања у Риму, акције „Ферарија“ пале су за више од осам процената, што показује да су сумње имали и инвеститори.

У сваком случају, ретко који аутомобил је успео да изазове толико пажње и толико подељених мишљења у тако кратком року. За једне је „луче“ храбар поглед у будућност. За друге, најскупљи интернет мим године.

И док у Маранелу тврде да поруџбине стижу и да је будућност већ почела, јавност и даље поставља исто питање: може ли аутомобил без звука, без класичних линија и без препознатљивог карактера заиста да буде „ферари“?

Можда ће се за неколико година испоставити да су се интернет шаљивџије превариле. А, можда ће „луче“ остати упамћен као аутомобил који је више освојио друштвене мреже него путеве. За сада је сигурно само једно – први електрични „ферари“ успео је оно што ретко коме полази за руком: да о њему прича цео свет, уз једну од најконтроверзнијих премијера у аутомобилској индустрији у последњој деценији.

Према речима аутора нових смерница, њихов циљ је да спрече преране и непроверене објаве и да научницима понуде јасан оквир за потврђивање и саопштавање евентуалних открића.

„Надамо се да ћемо избећи ситуације у којима истраживачи прерано објављују да су открили ванземаљце, али истовремено желимо да јавност зна да нам је стало до отворености и транспарентности“, наводи професор Мајкл Гарет, директор Центра за астрофизику Џодрел Бенк и председник комитета Међународне академије астронаутике за потрагу за ванземаљском интелигенцијом (SETI).

Питање није да ли, већ када

Иако део научне заједнице и даље сумња да ће ванземаљски живот икада бити откривен, Гарет сматра да је проналазак неког детектованог сигнала само питање времена.

„Не знам да ли ће се то догодити ове године, следеће године, у наредној деценији или веку. Али једног дана неко ће нешто пронаћи – вероватно неко ко уопште није тражио ванземаљце, већ је проучавао протопланетарне дискове или нешто слично“, каже Гарет.

Према његовим речима, нове смернице намењене су управо таквим истраживачима који би се изненада могли наћи пред открићем од огромног значаја и запитати се шта оно заправо значи и какве последице може имати.

Друштвене мреже промениле правила игре

Нови протоколи представљају ажурирање смерница које су први пут објављене 2010. године. Они прописују начин провере могућих доказа о постојању интелигентних ванземаљских бића, поступак јавног саопштавања открића, као и чување и размену података.

Гарет истиче да је у последњих 15 година дошло до експлозије друштвених мрежа, што је значајно променило околности.

„Тада се чинило да су друштвене мреже нешто изузетно позитивно. Данас знамо да са њима мора да се поступа веома пажљиво. Ако се појави неочекиван сигнал, гласине би могле веома брзо да измакну контроли“, упозорава професор.

Због тога је, додаје, важно да научници контролишу начин на који се информације представљају јавности како не би дошло до погрешних тумачења или искривљавања чињеница.

Транспарентност, али тек после провере

Ипак, Гарет наглашава да транспарентност остаје једно од основних начела.

„Многи људи верују да се овакве ствари крију од јавности и да су реч о државним тајнама. Не мислим да је то тачно. Ми у SETI заједници желимо да покажемо да смо отворени и транспарентни, али исто тако желимо да све пажљиво проверимо пре него што узбунимо јавност“, истиче проф. Гарет.

Протоколи наглашавају да истраживачи морају да уложе максималан напор да потврде аутентичност сваког сигнала. Извештаји о верификацији треба да прођу стручну рецензију, а подаци који су коришћени у провери морају бити доступни јавности.

Истовремено, научне институције и организације позивају се да активно сарађују са медијима и корисницима друштвених мрежа, а све реакције морају бити брзе, тачне и искрене.

Безбедност научника постала нова тема

Једна од новина у односу на смернице из 2010. године односи се на заштиту научника.

Протоколи предвиђају да истраживачи имају право да одбију медијске наступе, док се институцијама препоручује да предузму мере ради њихове безбедности.

„Мислим да 2010. нико није озбиљно размишљао о личној безбедности научника. Данас је много лакше открити где људи раде и живе, па је то постало важно питање“, каже Гарет.

Лажне узбуне и подвале

Иако смернице нису правно обавезујуће, њихов значај је велики, сматра Гарет, јер је и раније било случајева који су узбуркали јавност.

„Још увек постоји извесна доза подсмеха када кажете да тражите ванземаљске цивилизације, чак и међу колегама астрономима. Зато желимо да ову тему третирамо што озбиљније и да смањимо број лажних тврдњи о открићима. То је важно за кредибилитет нашег рада“, наглашава професор.

Да ли би требало да нас буде страх

Објављивање нових смерница поклопило се са премијером новог филма Стивена Спилберга Дан открића, који се бави питањем да ли, како и када човечанству треба саопштити да ванземаљци постоје.

Колико би евентуални сигнал требало да забрине људе, зависи и од тога одакле долази.

Према Гаретовим речима, сигнал удаљен неколико хиљада светлосних година могао би да буде охрабрујућ, јер би вероватно потицао од цивилизације која је достигла висок технолошки ниво и успела да опстане хиљадама година.

„Али ако бисмо открили нешто одмах изван Сунчевог система, то би вероватно било прилично застрашујуће“, додаје он.

Тајност је практично немогућа

Професор Крис Линтот са Универзитета у Оксфорду, који није учествовао у изради документа, али је коментарисао раније верзије, поздравио је нагласак на транспарентности.

„У пракси, вест о било каквом потенцијалном сигналу готово сигурно би процурила много пре него што бисмо могли са сигурношћу да кажемо о чему је реч. За проверу таквог сигнала морале би да буду укључене опсерваторије широм света, што значи стотине, ако не и хиљаде људи. У таквим околностима, чување тајне било би веома тешко, ако не и немогуће“, истиче Линтот.

Додаје да се нада да ће нове смернице подстаћи научнике да свој рад, као и у другим областима науке, обављају јавно и да што више људи укључе у „авантуру трагања за животом у свемиру“.

Поуке из прошлости

Историчарка науке др Ребека Шарбоно из Института SETI истиче да нове смернице настављају дугогодишњу традицију залагања за одговорно и транспарентно саопштавање научних открића.

Она подсећа на случај из 1965. године, познат као „инцидент CTA-102“, када је погрешно протумачен радио-сигнал изазвао глобалну медијску помаму због могућег контакта са ванземаљцима.

„Тај догађај је један од разлога због којих су настали први принципи комуникације. Подсећа нас, као што је то недавно показала и пандемија ковида, колико ствари могу поћи по злу када не постоји јасан оквир за саопштавање неизвесних научних сазнања“, наглашава др Шарбоно.

„Свет се непрестано мења, а принципи се пишу и ажурирају тако да одражавају ту стварност“, закључује историчарка.

„Србија има савремене студије, искусне филмске екипе и филмску индустрију светског нивоа. Поновни успон земље као филмске дестинације ослања се на дугу традицију међународних продукција, која датира још из југословенског периода, али се последњих година значајно убрзао захваљујући унапређеној инфраструктури и аудиовизуелним подстицајима, који остају кључни за даљи раст и успех ове индустрије у Србији", рекао је Џонатан Инглиш, креатор и редитељ серије, најављујући почетак снимања друге сезоне.

Ана Илић, директорка платформе Србија ствара и Ложионице, у којој је отворена изложба костима, реквизита, оружја и сценографских елемената из серије Робин Худ, истиче  да велике стране продукције све чешће бирају нашу земљу као дестинацију за реализацију својих пројеката. На сваки евро уложен у филмску продукцију, Србија остварује повраћај од четири и по евра, док је у овој индустрији тренутно ангажовано више од 8.000 људи.

„Процењује се да је у последње три године приход од филмске индустрије у Србију износио око 90 милиона евра",каже она.

„Ништа од овога се не би догодило овде да није било система финансијских подстицаја који је охрабрио водеће америчке и британске продукцијске куће да успоставе своје пословање у Србији. Зато бих такође желео да честитам свима који су учествовали у доношењу одлука које су помогле да се Србија позиционира као глобално конкурентна локација за филмску продукцију – и да их охрабрим да успоставе системе за правовремене исплате, што ће само помоћи да ова индустрија настави да расте", нагласио је британски амбасадор у Београду Едвард Фергусон на отварању изложбе.

Како су Фрушка гора, Рудник, Горњи Милановац и Кошутњак претворени у Енглеску 12. века, можете видети у Ложионици на изложби која траје до 30.јуна,сваког дана од 10 до 20 часова, уз слободан улаз.

Од осамдесетих година прошлог века спроведено је више од десет експеримената са циљем да се израчуна тачна вредност гравитационе константе, али су многи од добијених резултата међусобно противречни. Поставља се питање: зашто је толико тешко измерити јачину гравитације?

Проблем је у томе што је гравитација изузетно (релативно) слаба. Иако гравитација делује снажно зато што непрестано осећамо привлачну силу Земље, она је у стварности веома слаба када је реч о интеракцији између два објекта у лабораторијским условима.

„Слаба је и морате да је мерите у позадини Земљиног гравитационог поља“, изјавио је Стефан Шламингер, физичар из Националног института за стандарде и технологију САД, за Live Science. Објашњава да се за мерење морају користити свакодневни објекти чија је маса позната.

„Оно што морате да урадите у лабораторији јесте да употребите две веома контролисане масе, приближите их једну другој и измерите силу између њих“, навео је Шламингер.

Нови експеримент дао другачији резултат

У студији објављеној у априлу 2026. године, Шламингер и његове колеге поновили су један прецизни експеримент за одређивање јачине гравитације и добили резултат који се разликује од претходног. За експеримент су користили чак 13 тона, односно 12 метричких тона живе.

Међутим, чак и са тако великом количином материјала, ефекат је био минималан.

„Промена у гравитационом пољу била је само милионити део промене коју овде имамо услед локалне гравитације“, рекао је Шламингер.

Тим је измерио вредност од 6,67387 × 10⁻¹¹ m³kg⁻¹s⁻², што је за 0,0235 одсто мање од претходног резултата.

Иако та разлика делује занемарљиво у свакодневном животу, у метрологији, науци о мерењима, она има велики значај.

Мерење као тежина седам људских ћелија

Кристијан Ротлајтнер, физичар Немачког националног института за метрологију и коаутор свеобухватног прегледа досадашњих мерења гравитације из 2017. године, сматра да је проблем у изузетној осетљивости самих мерења.

„Ова мала сила мора да се одреди са шест или више децималних места“, изјавио је Ротлајтнер и додао да је то „еквивалентно покушају да измерите тежину седам људских ћелија“.

Три могућа објашњења

Једно од објашњења за неслагања између резултата могло би бити да су сва мерења толико непрецизна да се права вредност налази негде унутар њихових распона.

Међутим, сваки експеримент пријављује релативно малу маргину грешке, а ти распони се међусобно не поклапају. Шламингер сматра да постоје три могућа разлога за то.

„Имам згодан акроним за то (на енглеском): PEP. Прво P означава физику, E означава инжењерство, а друго P психологију“, рекао је. Како је навео, редослед је одређен према нивоу узбуђења које свака могућност изазива.

Према Шламингеровим речима, најмање вероватно објашњење односи се на физику. Могуће је, каже он, да постоји неки аспект природе који научници још увек нису открили.

Као што је Ајнштајнова општа теорија релативности проширила разумевање гравитације, тако би и нека будућа теорија могла донети нове увиде. „Мислим да је то мала вероватноћа, али не би требало да је искључимо“, рекао је Шламингер. Ограничења мерне технологије.

Друго објашњење односи се на инжењерске изазове. Различити експерименти користе различите методе мерења, што може довести до различитих резултата.

Неки користе торзионе ваге које мере увијање танких влакана под дејством силе, док други користе клатна или објекте у слободном паду.

Свака метода носи сопствене потенцијалне изворе грешке, а њихово раздвајање од самог гравитационог сигнала представља велики изазов.

„Лично не верујем да је разлог у физици, већ у технологији мерења“, изјавио је Ротлајтнер и додао да овакви експерименти захтевају врхунско знање из више области физике и метрологије. „Не можете бити стручњак за све те области. Ова врста мерења налази се на самој граници мерне науке“, навео је он.

Улога људског фактора

Шламингер ипак сматра да је највероватније објашњење повезано са психологијом.

„Постоји мотив код људи који мере ове вредности да прикажу заиста, заиста мале неизвесности, односно маргине грешке, јер их то чини познатим“, рекао је он.

Према његовом мишљењу, због тог притиска могуће је да су процене грешке понекад превише оптимистичне. „Због тога се резултати међусобно не поклапају“, додао је.

Да ли је прецизна вредност уопште неопходна?

Упркос научној важности проблема, прецизно одређивање гравитационе константе можда није неопходно за већину практичних примена.

Научници већ познају производ гравитационе константе и масе Земље, што је довољно за задатке попут лансирања ракета и планирања свемирских мисија.

„Вредност Њутнове гравитационе константе углавном је од академског интереса“, оценио је Ротлајтнер и нагласио: „Да је важнија за практичне потребе, државе би уложиле много више напора у њено прецизније одређивање.“

Шламингер, међутим, сматра да је сама потрага за одговором вредна труда: „Живимо у друштву у којем мислимо да је све већ откривено“.

„Али ако пажљиво погледате, још увек постоје неистражене територије. И даље постоје проблеми које можемо решавати, у којима можемо допринети и који нас могу фасцинирати. Ово је један од тих проблема", закључио је Шламингер.

У пратњи витезова и дворских дама, штитоноша, барјактара и стреличара, младенци одевени у свечане одежде средњовековног српског племства, стигли су до Цркве Лазарице.

Брачне завете на љубав и верност, након седам година и пред Богом, поновили су Саша и Милица.

„Осећај је предиван стварно, ја сам презадовољна целом овом организацијом", рекла је Милица Трајковић.

„Пресудило је то што сам ја родом из средњовековног Лазаревог града, Новог Брда, самим тим је везано за Крушевац, па смо одлучили да се пријавимо, изабрали су нас и венчали смо се у Лазарици", додао је Саша Трајковић.

Уз музику и свечану трпезу, по узору на средњовековну, наздрављало се младенцима који су бајковитим венчањем старој српској престоници удахнули нови живот.

„Ово није само туристичка атракција. Ово је начин да сачувамо и промовишемо културно историјско наслеђе Крушевца и приближимо га новим генерацијама. Кроз овакве догађаје показујемо да традиција није нешто што припада прошлости. Посебно нам је драго што из године у годину расте интересовање и младенаца и посетилаца", изјавио је директор Туристичке организације Крушевац Никола Деспотовић.

Средњовековно венчање у Лазаревом граду, као својеврсни времеплов, из године у годину потврђује да историја Крушевца и данас живи међу остацима његових зидина, у обичајима и људима.