Блог

Недељко Ковињало, уторак, 02. феб 2010

Они и ми...

Колегиница из „Спортског журнала“ Светлана Вујчић је , на себи својствен начин, отворила занимљиву рукометну тему. Повод је подела медаља у Бечу и утисак који су тамо оставили „они“, а који ми, гледано кроз призму статуса рукомета код њих и код нас.

Помислио сам да сам  претходним блогом окончао бављење нашом рукометном стварношћу. Међутим, тај текст из „Спортског журнала" натерао ме је да променим мишљење. Наиме, присетио сам се неких властитих искустава која, прилично сликовито, потцртавају велику разлику у третману и приступу припремама наше рукометне репрезентације и неких водећих сила, попут Француске и Немачке.

    Прича прва: После светског првенства у Француској 2001. године, утемељитељ француског рукометног чуда Данијел Константини одлучио је да се повуче са места селектора „триколора". Титула првака света значила је, истовремено, врхунац и крај једне сјајне каријере. На његово место дошао је селектор јуниорске репрезентације Клод Онеста.У време припрема за наредно велико такмичење, а било је то Првенство Европе 2002. године, колегиница Тамара Ракић приметила је у евровизијској размени занимљиву слику са припрема Француза, коју сам искористио у нашем програму. Оно што је та слика нудила било је, заиста, незамисливо. Француски рукометаши, у неком алпском беспућу, трче планинским врлетима, уз помоћ конопаца прелазе са једног краја кањона на други, пењу се уз стене попут најбољих планинара. Касније су подвргавани свим неопходним медицинским третманима.Врло импресивно изгледао је тренинг у базену, уз помоћ разних помагала. Све је то више личило на тренажни камп „Легије странаца" него на припреме рукометаша. Снимци рада са лоптом, ипак,отклањали су сваку дилему. Никада после тог нисам се чудио када видим  Французе како на крају напорног турнирског такмичења подижу ниво игре, па нисам био изненађен ни што су Хрвате  потпуно надмашили  у последњих десет минута финала у Бечу. Била је то седма медаља коју је Француска освојила од како је Клод Онеста селектор, а Француска постала прва репрезентација која је у рукомету истовремено олимпијски, светски и европски шампион.Треба ли подсећати да смо ми 2001. освојили своју последњу медаљу!

Прича друга: Она је везана за дешавања на Европском првенству у Шведској 2002. године. Репрезентацију Југославије, као селектор, водио је Зоран Тута Живковић. Искористио сам дугогодишње познанство да добијем дозволу, пред утакмицу са Немачком, да заједно са сниматељем Миланком Ђорђевићем направим репортажу о последњим, тактичким припремама за тај меч. Док смо чекали дозволу да уђемо у салу у којој је састанчио наш тим, приметили смо на крају ходника полуотворена врата собе у којој су били Немци. Вођени знатижељом кренули смо да провиримо и видимо шта се тамо дешава. Ђоле је одмах укључио камеру и почео да снима. Призор је био неочекиван. Неколико сати пре утакмице сви репрезентативци Немачке лежали су прикачени на апарате за инфузију. Цербе,Шварцер и остали весело су махали мислећи да смо земљаци. То је потрајало док неко није схватио да смо, ипак, уљези и замолио нас да изађемо. Одмах смо одлучили да променимо концепцију наше приче и направимо поређење. У сали где су били наши рукометаши дочекала нас је дрвена табла са исцртаним акцијама! Послали смо то одмах у Београд за емисију која је ишла пре преноса утакмице Југославија - Немачка. На моју велику жалост тај извештај никада није објављен! Иначе, Немци су тада покрадени у финалу против домаћина Шведске, а ми смо завршили далеко од освајача медаља. Наравно, та прича о Немцима није ништа ново за добро упућене и нису они једини. Све више медицинских аутобуса паркирано је испред хотела у којима бораве репрезентације за време такмичења. Ми смо, наравно, далеко од тога. Исто као што је наша лига светлосне године  далеко од Бундеслиге.

     Међу „оне" можемо сврстати и наше суседе Хрвате. Тамо је рукомет државни пројекат, њихов најбољи клуб способан је да за обештећење у трансферу Балића плати више од 800 хиљада евра, да у својим редовима задржи шесторицу репрезентативаца. Њих је на финалном мечу пратила цела државна свита. А код нас? Па у нашој лиги, углавном, играју јуниори и они искусни играчи који тренутно немају ангажман у иностранству или су, пак, пред рукометном пензијом. Клубови се гасе због беспарице. Са младим нараштајем раде неафирмисани тренери, застарелим методама. На видику нема нити једног аргумента који би наговестио да ћемо једног дана и ми бити они!