Ђукић Дејановић је подсетила да је Министарство просвете установило ово признање од школске 2020/21 године и да је то још једно значајно признање поред Светосавске награде које се додељује за допринос у просвети.

Према њеним речима, ове године пристигле су 52 пријаве за Доситејеву повељу, а Комисија је изабрала 14 добитника. Министарка је навела да је Доситеј увек истицао да су просвета и наука основ напретка.

„Његов рад и идеје и даље инспиришу многе. Сматрам да је потребно да се делу Доситеја и његовим порукама чешће враћамо. Управо због значаја његовог дела за младе генерације Министарство просвете одлучило је да се у школама додатна пажња посвети његовом раду и порукама“, рекла је Ђукић Дејановић.

Она је истакла да у промовисању личности и дела Доситеја Обрадовића велики значај има и Задужбина која носи његов назив, а која ове године прославља 20 година рада.

„Сваке године од 10. до 30. априла ова установа обележава „Доситејеве дане“ посвећене овом великану писмености, образовања, знања, верске толеранције, моралности, доброчинства. Још једном честитам добитницима, као и Задужбини „Доситеј Обрадовић“ на преданом раду и промовисању личности и дела овог великана“, рекла је министарка.

Свечана академија „Учитељ Доситеј“ организовала је Задужбина „Доситеј Обрадовић“, под покровитељством Министарства просвете поводом обележавања 240 година од објављивања Доситејевог дела „Совјети здраваго разума“ и 220 година од објављивања песме „Востани Сербие“.

На свечаности су наступили су, између осталих, Академски хор Колегијум музикум и Прво певачко друштво 1905 из Шапца.

Добитници повеља „Доситеј Обрадовић“ су: Предшколска установа „Радост” из Нових Бановаца; Основна школа „Вук Караџић” из Књажевца; Основна школа „Братство јединство” из Куцуре; Основна школа „Илија Гарашанин” из Аранђеловца; Иван Марковић, самостални

педагошки саветник, наставник музичке културе у Основној школи „Мића Станојловић” из Коцељеве; мр Дејан Бошковић, виши педагошки саветник, наставник биологије у Основној школи „Иво Андрић” из Београда; Марија Бастић, педагошки саветник, наставник разредне наставе у Основној школи „Јанко Веселиновић” из Београда; Миланка Берковић, педагошки саветник, наставник разредне наставе у Основној школи „Филип Вишњић” из Београда; Биљана Ајдачић, педагошки саветник, наставник српског језика и књижевности у Гимназији Ивањица; др Урош Дојчиновић, редовни професор на Факултету савремених уметности у Београду и наставник у Музичкој школи „Јосип Славенски” из Београда; Јованка Андрић, директор Предшколске установе „Плави чуперак” из Титела; Лука Родић, ученик 7. разреда Основне школе „Љуба Нешић” из Зајечара; Милица Цвијовић, ученик генерације Ужичке гимназије, сада студент Електротехничког факултета Универзитета у Београду; Факултет Педагошких наука Јагодина, Универзитет у Крагујевцу.

Плава риба богата је протеинима, незасићеним масним киселинама (омега-3 масне киселине), витамином Д и витаминима Б комплекса.

Омега-3 масне киселине смањују ниво холестерола, чисте крвнe судовe и регулишу крвни притисак и спречавају настанак тромба.

У свету се поједине врсте рибе слабијег квалитета користе за добијање рибљег брашна и рибљег уља који се даље користе за прехрану квалитетне рибе – лососа и пастрмке.

„Како бисмо допринели побољшању здравља људи, али и здравља планете, требало би да избегавамо црвено месо и окренемо се здравој и еколошки прихватљивој храни“, истакли су истраживачи.

У поређењу са црвеним месом, морски плодови не само да обезбеђују веће концентрације есенцијалних хранљивих материја већ и спречавају ширење неких болести.

Хроничне болести биле су узрок 70 одсто свих смртних случајева у свету у 2019. години, укључујући болести кардиоваскуларног система, рак црева, дијабетес и мождани удар.

Користећи податке о риболову, тим научника је предвидео потрошњу црвеног меса у наредним деценијама у 137 земаља широм света, са препоруком да се плава риба користи у исхрани као замена за црвено месо до 2050. године.

Предложена промена у исхрани могла би да спречи између 500.000 и 750.000 смртних случајева у свету до 2050. године, посебно од срчаних болести.

Британска национална здравствена служба (NHS) подсећа да су говедина, јагњетина и свињетина саставни део здраве исхране. Али ако се дневно конзумирају велике количине таквог меса уз додатак месних прерађевина попут шунке, сланине и усољене говедине, резултат може бити повећан ризик од развоја рака црева и бројних других болести.

Истраживачи су истакли да треба ограничити потрошњу црвеног меса, које изазива велике емисије гасова стаклене баште и да је потребно прећи на здраву и еколошки прихватљиву храну. Крајњи циљ је смањење хроничних болести повезаних са исхраном у наредним деценијама.

Од филма Club Zero који се бави последицама диктата лепоте и здравља, до неизбежне повезаности Аустрије и Балкана у Еуропи. У центру пажње је и диптих Римини и Спарта Улриха Зајдла, добитника награде „Александар Лифка“ за допринос европској кинематографији на Палићком фетивалу.

„Нешто што почне као врло једноставна прича која има елементе документарног, врло брзо се претвара у оно што сведочи о тим великим турбуленцијама када је реч о индустрији свести у савременом добу. Тако да су аустријски филмови они који заиста наводе на размишљање“, каже Саша Радојевић, селектор Фестивала аустријског филма.

У оквиру пратећег програма представљена је књига О булеварима, апартманима и Билију Вајлдеру, посвећена једном од најутицајнијих холивудских редитеља 20. века који је филмску каријеру започео у Бечу.

„Пратећи програм ми је посебно важан, јер истиче као кључне теме одрживост, еколошка и друштвена питања. Разговарало се и о томе како би се могли у будућности снимати филмови, јер је филмска индустрија највећи загађивач међу креативним индустријама. Тако да се уз пројекције, бавимо и оним што се дешава иза сцене“, истакао је Амадеус Фалтајнер, директор Аустријског културног форума.

На затварању ће бити приказан филм Рикерл који сведочи о феномену аустро-поп музике и животу уличног свирача Вудуа Јургенса, чији ће наступ увеличати Фестивал аустријског филма.

„Жалосно је што морамо ово да урадимо, јер неки туристи не могу да поштују правила, остављају ђубре за собом и игноришу саобраћајне прописе“, рекао је званичник града Фуџикавагучико.

Ово је тек једна у низу мера коју су јапанске власти донеле у борби против бахатих туриста. Пре овога, становници Кјотоа забранили су посетиоцима да се крећу малим приватним улицама у предграђу гејши у том граду.

Сваке године све више страних туриста посећује Јапан, а само у марту је дошло више од три милиона људи.

Фуџи, највиша планина у Јапану, може да се фотографише са бројних видиковаца у граду Фуџикавагучико. Један од видиковаца, међутим, поред продавнице „Лосон“, којих има само у Јапану, посебно је популаран и туристи често преплављују тротоар поред продавнице.

Након што бројни знакови и упозорења стражара нису уродила плодом, градић у региону Јаманаши одлучио се за велику баријеру.

Мрежа би требало да одврати туристе од окупљања на том месту, а осим продавнице ће заштитити и оближњу стоматолошку ординацију на чијем паркингу туристи паркирају без дозволе, а чак се и пењу на кров како би направили савршену фотографију.

Локалне власти саопштиле су да је човек „узнемирио моржа који је лежао на леду“. Грађани су видели мушкарца како прилази сисару како би га фотографисао и пријавили га локалном гувернеру, а „делове инцидента приметили су и службеници“.

На Свалбарду постоји закон који прописује да се људи морају понашати на начин који не доводи до непотребног узнемиравања дивљих животиња. Туриста је доведен у канцеларију гувернера, где је прихватио казну.

„Гувернер охрабрује све да се држе на удаљености од моржева како их не би узнемиравали и како не би дошло до опасности по људе“, наводи се у саопштењу канцеларије гувернера.

Моржеви су изловљавани практично до изумирања на архипелагу Свалбард све до 1952. године када су заштићени законом, наводи Норвешки поларни институт.

Упркос деценијама заштите, број моржева у региону је и даље низак и они остају на Норвешкој националној црвеној листи, која идентификује врсте које су у опасности од изумирања у тој европској земљи.

Од следеће године ступиће на снагу нова правила за моторни саобраћај на мору, посебно усмерена на заштиту моржева, где ће бити забрањено да им се свесно прилази на удаљеност мању од 150 метара. Ограничење брзине биће пет чворова за било који моторни саобраћај у кругу од 300 метара од уочене животиње.

Сазвао је сељане и тражио да покажу своје српове. Муве зунзаре су се брзо сјатиле на једно од сечива. Трагови крви открили су починиоца, иако је очистио срп.

То је први познати случај у којем је посматрање инсеката довело до решавања криминалног случаја. То је постало посебно поље, познато као форензичка ентомологија.

Марк Бенеке је немачки криминалистички биолог. Испитује животни циклус инсеката попут мува или мрава који се на месту злочина затекну на лешу. Они често откривају када је наступила смрт, понекад и како.

У једном случају из 2017. је Бенеке доказао да је један 80-годишњак у Италији умро због занемаривања. Помогли су му животни циклуси мува и мрава у стану преминулог.

„Нема много форензичких ентомолога“, каже Бенеке, „али њихов рад може да пружи индиције у тешко решивим случајевима. Можемо рецимо да одговоримо на питање да ли је тело некада било на рубу шуме или није.“

Инсекти на месту злочина

Метода има бројна ограничења. Рецимо, утицаја на инсекте имају температура, влажност и светлост. Слабије помажу зими или у поларним пределима, јер онде има мање инсеката.

Често се, прича Бенеке, на месту злочина прикупи недовољно инсеката или се погрешно чувају. „Једном су ме питали да помогнем у решавању случаја на основу фотографије друге фотографије на којој је био један згњечени инсект.“

Инсекти уз то не могу довољно прецизно да укажу на тачан тренутак смрти, а то може бити одлучујућа информација за истрагу.

Бактерије и гљиве могу помоћи

Ту у игру улазе микроби. Научници су последњих година испитивали да ли анализа бактерија и гљива може помоћи да се одреде тачан тренутак и узрок смрти.

Према једној недавно објављеној студији, делује да су научници на добром трагу. Открили су групе микроба које доприносе труљењу тела без обзира каква је клима или које је доба године.

Током студије су испитиване лешине у разним пределима Сједињених Држава кроз сва четири годишња доба. Лешине су остављене 21 дан на различитим местима, а онда је анализиран генетски материјал из узорака.

Тако је израђена детаљна карта култура бактерија и гљива које су „насељавале“ лешеве. Тим подацима храњен је алгоритам на бази вештачке интелигенције који је без икакве сумње утврдио тачан тренутак смрти.

Истраживачи су нашли двадесет микроба који су се, прецизно попут швајцарског сата, појављивали током 21 дана труљења. Без обзира где и под којим временским условима, ти микроби увек су истом брзином настањивали леш.

Још повољније – на основу малених одступања у развоју микрофлоре, може се претпоставити где је тело трулело.

Колико је то употребљиво?

Микроби са места злочина би, дакле, могли да помогну судској медицини у решавању случајева убистава или при провери алибија осумњичених. Посебно би могли да помогну онде где се тешко утврђује време смрти.

За разлику од отисака прстију, трагова крви, сведока или роја мува – микроби сигурно постоје на сваком месту злочина.

Али, до сада форензичари нису могли да их користе као доказ. Потребно је још података да се разуме који све фактори утичу на њихов развој, каже Бенеке. „Још смо у фази истраживања. Али увек има смисла да се користе све доступне информације у једном случају.“

Огромне количине података које пружају микроби, па још уз помоћ вештачке интелигенције, могу дати разне одговоре, каже Бенеке.

„Али потребно је још пуно рада. Битно је да човек воли ову тему, али мало њих је воли“, закључује Бенеке, један од малобројних форензичких биолога.

Осим Асторовог сата, у понуди аукцијске куће „Хенри Олдриџ и син“, биће бројни занимљиви предмети. На аукцији која се одржава у Вилтширу у Енглеској, биће и торба у којој се налазила виолина коју је свирао вођа оркестра док је брод тонуо, као и џепни нотес са планираним путовањима Титаника.

Виолина је продата за 1,7 милиона долара преко исте аукцијске куће 2013. године и за сада је предмет са брода који је достигао највећу продајну цену на лицитацијама. Очекује се да ће се сума за коју ће сат бити продат кретати између 100.000 и 150.000 фунти, то јест 117.000 и 177.000 евра, док се за кофер процењује сума између 100.000 и 120.000 фунти (од 117.000 до 142.000 евра), наводи Ендру Олдриџ, директор аукцијске куће.

Надметање је почело у подне по локалном времену (13 часова по нашем времену), рекао је Олдриџ за Си-Ен-Ен. Сат је био међу личним стварима пронађеним уз Асторово тело након што је Титаник потонуо, наводи аукцијска кућа. На себи је, између осталог, имао и златне манжетне, дијамантски прстен, новац и џепни нотес.

Након што је Асторово тело пронађено, сви предмети послати су његовом сину, Винсенту Астору, који је сат поправио.

Према наводима аукцијске куће, 1935. године, Винсент је сат на крштењу поклонио сину Вилијама Добина Четвртог, извршног секретара Џона Џејкоба Астора. Олдриџ истиче да је породица Добин чувала сат до касних 1990-их, када је дат на аукцију.

Неименовани колекционар у Сједињеним Америчким Државама купио је сат на тој аукцији и сада га продаје. Сат је од тада био изложен у неколико музеја.

„Дакле, до сада су га милиони људи погледали, што је фантастично“, истакао је Олдриџ.

Манжетне Џона Џејкоба Астора Четвртог и план смештаја у првој класи на Титанику такође су у понуди. Очекује се да ће се дугмад за манжете достићи цену између 5.000 и 8.000 фунти (5.900 до 9.500 евра), а план смештаја за између 20.000 и 30.000 фунти (23.500 до 35.500 евра).

Информисала сам се на интернету и наоружала знањем о томе када који манастир треба обићи, које је њихово радно време, како је најлакше до ког манастира стићи, колико степеника до њих води, у које доба дана су највеће гужве, када су сазидани, коме су посвећени, надајући се да ћу духовну жеђ своје радозналости утолити на лицу места, али то осећање духовности замало ми је измакло.

Пут од Тиране до Каламбаке трајао је безмало пет сати. Мали, типично грчки градић средином априла већ је врвео од туриста који су дошли да обиђу то чудо природе, стене на чијим врховима су зазидани манастири који су одлуком Светог синода и Владе Републике Грчке проглашени за Свето место, непроменљиво и неприкосновено, а Унеско их је ставио на листу Светске културне баштине 1998. године.

Будући да смо стигли касно после подне у Каламбаку, смештену у подожју на само пет километара од Метеора, и да нисмо могли да идемо до манастира чије је радно време било до 15 часова, одлучили смо се за шетњу и касни ручак у граду.

Каламбака је тог поподнева одисла неком мирисном пролећном смиреношћу, ресторани су били прилично попуњени, није било велике гужве у граду. Одлучили смо се да седнемо у ресторан који нам је препоручио власник хотела у којем смо одсели.

Био је то леп, прави грчки ресторанчић, с белим сталњацима у центру града на самом тргу. Оно што ме је изненадило јесте да ресторански мени готово да није нудио ништа од посних јела. Грчка је православна, пост је у току. Без обзира на то што нам се календари разликују, Васкрс славимо истог дана. Метеори су ту... Када смо тражили посну храну, конобари су нас са чуђењем гледали. Зашто? То ми је и сада остало непознаница као и одговор на питање имају ли и они пост, тј. да ли се придржавају поста.

Велики Метеор

Поглед на стене Метеора одоздо из Каламбаке је импресиван, и све време привлачи пажњу. Договорила сам се с пријатељима да рано ујутро кренемо пут манастира и обилазак почнемо од највећег Метеора, јер је тај манастир градио и у њему се замонашио и упокојио последњи српски владар из лозе Немањића – Јован Урош, монашко Јоасаф. Био је цар Срба, Грка и Албаније, али је владао само Тесалијом између 1369. и 1372. године, а онда је абдицирао и замонашио се.

На лепо уређен паркинг стигли смо међу првима, продавци сувенира полако су отварали киоске с разном робом која се иначе продаје на таквим местима. Бројанице, тамјан, провесци с ликовима светитеља, скулптуре јунака грчке митологије, заставице, чајеви, мед, ракија... за свакога по нешто.

Манастири се отварају у пола десет, али паркинг почиње да се пуни већ пола сата раније, нарочито ако тог дана долазе и организоване туре аутобусом.

Очекујте повећу гужву!

Уз мали напор лепо уређеним степеницама попели смо се до манастирских врата. Све је одисало миром и спокојем који ми је кварио туристички водич групе Кинеза, који су баш као и ми похитали да буду први гости манастира тог јутра. Ушли смо у порту манастира, чија је црква посвећена Преображењу.

Платили смо улазницу од два евра, на вратима је стајао младић који је женама које немају сукњу на себи делио дугачке мараме да се огрну, док су мушкарци могли да уђу и у кратким панталонама.

Дакле подсетник за нежнији пол: у манастир се улази у сукњи и покривене главе. Иако смо били међу првима, за тили час створио се велики ред, и огромна гужва у порти манастира, цркви, музеју да ми је било нелагодно да се крећем међу свим тим људима.

Монаха нисмо срели, посетиоци су раздрагано чаврљали, дозивали једни друге, сликали се с видиковца одакле се протеже поглед на остале стене и манастире...

Верујем да монасима уопште није пријатно и питам се где ли уопште сада налазе мир, када га од туриста уопште немају.

Црква је прелепо осликана, називају је примером поствизантијске уметности, а манстир који је први изграђен на Метеорима у музеју чува сећање на успостављање монашког живота као и мноштво црквених реликвија.

Улаз у манастире се наплаћује, могуће је да буде редова на улазу. Забрањено је сликање унутар цркава и музеја, и важно је придржавати се одређених правила облачења.

Тога дана обишли смо још два манастира, од њих шест, колико их је данас активно на Метеорима. Ни у једном, сем у дворишту, није било могуће сликање, а оно што ми је оставило посебан утисак јесте фрескопис изнад улазних врата цркве посвећене Свим Светима, манастира Варлаам, који се налази у непосредној близини Великог Метеора. На њему су била приказана Митарства (неке врсте испита које душа пролази после смрти на путу ка Богу) која сам први пут видела у таквом приказу, али је гужва била тако велика и народ се тискао да нисам могла с миром да га разгледам.

Прелепе фреске у манастирској капели Свих Светих припадају чувеном иконописцу из 16. века Франку Каталану. Манастир је сачувао стари плуг који су некада користили монаси, као и велико храстово буре из 16. века у коме су чували воду.

Гужва у манастирима ме је подсетила на оне које сам доживела у италијанској галерији Уфици, или у париском Лувру, али тамо је било неког реда. Јесам у тим музејима била доста давно, али се сећем, постојала је нека врста ограде и сав народ се кретао у једној линији, у истом смеру обилазећи тако разне уметнине и експонате постављене у њима.

У манстирима на Метеорима сви се крећу по свом нахођењу и како коме одговара, па се дешевало да смо се и сусретали по више пута с неким групама странаца које су водили распричани водичи носећи заставице земље одакле им је група, да им се неко не би изгубио.

„Манастири су претворени у музеје, све је прилагођено туристима и стављено у сврху туризма”, рекао ми је мало разочарано, зачуђено и кроз шапат пријатељ из Подгорице Дарко, који је на ходочашће ишао по многим грчким манастирима.

Искрено, нисмо очекивали туристичку атракцију у коју су манастири на Метеорима претворени, већ мало више мира, духовности, спокоја...

У манастиру Св. Стефана, који се налази на другој страни, супротно од Великог Метеора, а који је једини женски, поновила се иста слика, ред за куповину улазница био је баш онакав каквог се сећам из Лувра.

Посетиоци су стрпљиво чекали на улаз. Он је далеко најприступачнији, јер се до њега стиже мостићем.

Налази се на висини од 300 метара па је из његове порте предиван поглед на Каламбаку, Тесалију, реку Пиниос и планински венац Пиндос. Манастир има две цркве, једну посвећену Св. Стефану и другу Св. Хараламбосу, чије се мошти ту чувају.

Пошто смо се раније договорили да присуствујемо недељној литургији у неком од манастира, код монахиње која је радила у сувенирници распитала сам се да ли је то могуће.

Питала ме је одакле сам и да ли долазим с групом. Пошто сам јој објаснила да нас је четворо, да смо сви православне вере, добила сам благослов да дођемо сутрадан у 6.30. Дала ми је упутства где и на која врата да звонимо.

Тако се завршио наш туристички обилазак светиња на Метеорима.

У недељу смо већ у 6.15 били пред манастирском капијом. Тек је почело да свиће, језа ми је пролазила кроз тело, не зато што је било хладњикаво већ због бојазни да ли ће нам отворити врата... да нас нису заборавили.

Пошто смо сачекали неки минут, чуо се туп звук интерфона и отварања електричне капије. Улазна тешка и велика манастирска врата била су одшкринута, чекали су наш долазак.

Попели смо се широким степеницама, која кроз порту воде до цркве посвећене Св Хараламбосу. Унутра је све мирисало на тамјан. У мраку који је понегде разбијала светлост упаљених кандила јасно се разабирала молитва свештеника који је служио литургију.

Монахиње су се тихо кретале по цркви, као да лебде, једна од њих руком нам је показала на места где треба да седнемо.

Жене с једне, мушкарци с друге стране. За обе певнице стајале су монахиње, и анђеоским гласом певале литургију. Нисам успела да их пребројим, само сам се питала где су биле током јучерашње гужве у манастиру, где нађу свој мир, све су биле младе. И игуманија је била изузетно млада. Све време литургије стајала је рукама ослоњена на стасидију (столицу за игуманију) и давала благослов свим верницима који су тог јутра дошли у цркву. Они би прво целивали престону икону, мошти светитеља и пре него што оду на своја места, љубазно би поздравили Игуманију, целивајући јој руку...

Трудила сам се да бар нешто препознам од литургије и упоредим је са литургијом која се служи у нашим црквама. Нисам успела, па чак ни Господи помилуј да разазнам. С друге стране, литургија у албанским црквама, као неука рекла бих, од наше се разликује само у језику на коме се служи.

Да ли смо ближе Богу, уколико се попнемо тако високо. То питање је остало да виси у ваздуху. После литургије вратили смо се до хотела не проговоривши ни реч међу собом. Још поспана размишљала сам о утисцима које ми је посета Метеорима оставила.

Описала бих их као место где се невероватна природа срела с архитектуром, а човеком с вером и снагом воље. И заиста су фасцинантно ремек-дело православне архитектуре и природе, духовности и мира. Јединствено место ходочашћа за вернике и туристе из целога света.

Било је толико страшних вести за чланове краљевске породице ове године – принцезу од Велса, као и краља који се суочавају са раком - тако да ова најава да се Чарлс Трећи враћа краљевским дужностима представља преко потребну промену.

У том тону је и слика краља и краљице у баштама Бакингемске палате, на којој је приметан дашак лета након дуге тмурне зиме.

Драматичне вести које су стизале из Бакингемске палате, које су привукле огромну пажњу јавности, сада су изазвале много оптимистичније расположење.

Краљ Чарлс ће наставити са јавним ангажманима које је морао да откаже.

Није случајно што ће  његова прва посета следеће недеље бити Центар за лечење рака где ће, уз много личног заједничког искуства, показати своју подршку особљу и пацијентима.

Последње вести указују и да је краљ довољно добро да угости и државну посету, а цар и царица Јапана стижу крајем јуна – што је догађај који обично подразумева комплетну церемонију. То су тренуци меке моћи у којима краљ, као шеф државе, игра кључну улогу.

 Последња државна посета јужнокорејског председника показала је краљеву спремност да буде дипломатски креативан, укључујући и да бенд испред Бакингемске палате који је свирао познату нумеру Гангнам стајл. То је било непосредно пре Божића, али због свих каснијих дешавања изгледа као да је било пре више година.

Коментатор Ричард Палмер, који је пратио Чарлсове посете дуги низ година, сматра да ће краљ желети да врати своју владавину на прави курс.

„Краљ је одлично започео нову владавину, много боље него што су многи краљевски посматрачи очекивали, али његови, и здравствени проблеми принцезе од Велса, избацили су монархију са курса. Он је радохоличар, тако да сам сигуран да му је недостајало јавно обављање дужности“, рекао је Палмер.

Сада ће имати другу прилику да започне своју владавину.

Тајминг објаве је такође могао да отклони нека тешка питања о томе како тече краљев опоравак која би се ускоро појавила.

Приближава се низ великих краљевских летњих догађаја – као што су баштенске забаве, Trooping the Color и комеморације на дан Де – на којима би се очекивало да присуствује краљ. За јесен су била предвиђена и путовања у иностранство.

Да ли ће краљ успети да испуни све предстојеће дужности

Међутим, упркос најновијим вестима, још увек је неизвесно да ли ће Чарлс бити довољно доброг здравља да присуствује неком од ових догађаја.

То што није могуће рећи да ли ће бити на веридбама за само неколико недеља може бити спасоносни подсетник да је ово и даље проблем. Можда постоји оптимизам, али то је опрезни оптимизам.

Разумљиво је да је здравствено стање приватна ствар, али када се загребе испод површине најновијег саопштења, ипак остаје много тога нејасног и непознатог.

Краљево лечење рака није завршено и још увек није одређен датум када ће бити окончано. Као што знају многе породице, живот са раком значи живот са много неизвесности.

Што значи да се краљ не враћа на „посао“ у пуном капацитету.

Што се тиче саопштења помоћника палате, позитивна порука ће бити испред свих спекулација. Поставио је наратив у много оптимистичнији правац, при чему су краљеви доктори „веома охрабрени напретком који је до сада постигнут“, а не причом о отказаним дужностима.

„Избачена сам из шоу-бизниса јер сам 'зла'”, говорила је Елен Деџенерис о свом контроверзном напуштању телевизије и своје ауторске емисије.

Светску славу је стекла као водитељка ситкома „Елен”, који је награђен Емијем, као и ток-шоу емисијама које су освојиле бројне награде. Мада у њеној уметничко-забавној приредби учествују певачи или играчи, неки од гостију били су и „обични” људи.

Елен је блиска пријатељица са Мишел и Бараком Обамом и Опром Винфри, противник је Доналда Трампа.

Популарна комичарка имала је проблема са својим тимом у раду на популарној емисији „Шоу Елен Деџенерис”, запослени су се жалили на наелектрисану атмосферу на снимањима, да је расиста, да се недолично понашала као и њени продуценти.

После разговора са запосленима донет је извештај о понашању на радном месту и етици према запосленима.

Неколико запослених се плашило да оде на боловање због страха од освете Елен и њених продуцената. Тада су отпуштена три врхунска продуцента, а Деџенерисова се извинила запосленима уз образложење да није била свесна свог понашања јер је преузела одговорност за све што се дешава у емисији.

Комичарка ради на новом пројекту названим "Ellen's Last Stand Up Tour", који би требало да се појави и на платформи „Нетфликс”.

Недавно је поводом повратка на сцену рекла:

„Није ме брига шта други људи мисле о мени и схватила сам... рекла сам то на врхунцу популарности.”

Елен је тешке ситуације решавала хумором, и када је тешила мајку после развода брака, и када се борила са депресијом.

У младости је радила као конобарица, собарица, хостерса, а две њене партнерке трагично су завршиле живот.

„Хуавеј" је у прва три месеца продао 11,7 милиона паметних телефона у Кини, јављају медији у Источној Азији.

Друго место заузела је компанија „Опо", треће „Виво", четврто „Хонор", који се 2020. издвојио из групе „Хуавеј", а пето „Епл" са десет милиона продатих јединица.

Сви водећи произвођачи у земљи са 1,4 милијарде становника, дакле, по продајним резултатима се налазе врло близу један другом, односно, међусобно их раздваја само по неколико стотина хиљада продатих телефона.

Економисти, међутим, истичу да је продаја „Хуавеја" порасла за чак 70 посто у односу на почетак 2023. године, када се још увек мучио да изађе на крај са последицама америчких санкција, док је продаја великог ривала, америчког "Епла", опала чак за четвртину.

Повратак "Хуавеја" почео је прошле године лансирањем модела „Мејт 60 про", који је први паметни телефон на свету способан да врши позиве коришћењем сателита и у који су, сматра се, уграђени софистицирани чипови домаће производње.

Раније овог месеца „Хуавеј" је на тржиште избацио нову линију напредних паметних телефона високе цене по имену „Пура 70", која ће, верује се, даље унапредити његове продајне резултате.

Премошћени проблеми

Сједињене Америчке Државе су 2019, за време владе бившег председника Доналда Трампа, увеле циљане санкције против „Хуавеја" усмерене на слабљене те велике компаније, која је у то време постала светски лидер у технологији развоја 5Г мреже и великом брзином освајала светско тржиште.

Санкције су онемогућиле „Хуавеју" коришћење америчког софтвера: апликација из Плеј стора, Гугл мапа и претраживача (Хром и Gmail), те целог оперативног система Андроид.

Због тога су „Хуавеј" телефони постали практично неупотребљиви, а компанија претрпела губитке који се мере у милијардама долара.

Те санкције су „Хуавеј" присилиле да дизајнира сопствени оперативни систем, назван Хармони, који сада представља корисну алтернативу америчким производима, „Епловом" ИОС и „Гугловом" Андроиду.

Сматра се да је оперативни систем Хармони већ инсталиран у преко 800 милиона справа у Кини: не само у телефоне, већ и компјутере, аутомобиле и друге паметне уређаје.

„Хуавеју“ сад предстоји тежак задатак да прилагоди још неколико хиљада апликација свом оперативном систему и покуша поновни пробој на страна тржишта својим мобилним телефонима.

Гошћа Јутарњег програма, нутриционисткиња Јована Живић, наглашава да су подаци поражавајући, посебно ако се узме у обзир да деца данас нису више толико активна, као и да данас сви прехрабени производи садрже шећер.

„Значи, шта год да купимо, да је индустријски произведено углавном има одређену количину шећера, тако да највећи проблем нису слаткиши, на пример, као чоколадице, већ колико унесемо намирница које нису довољно квалитетне у осталом делу дана”, напомиње нутриционосткиња.

Светска здравствена организација препоручује да само 10 одсто дневног уноса намирница буду прости шећери, док неке нове препоруке ту границу спуштају чак на пет одсто. У просеку, за децу до шест година горња граница би требало да буде око 20 грама шећера дневно.

Истраживања такоће показују да деца узраста до осам година дневно унесу око 21 кашичицу шећера, а до 13. године 34 кашичице.

„Деца до десете године би требало да унесу 25 грама, што је приближно једна кашика шећера, а деца која су у пубертету, максимум 50 грама због саме фазе развоја. Кад кажемо шећери, ми ту морамо пазити да ми шећер имамо и у осталим намирницама које купујемо, али нисмо ни свесни да имају шећере као што су, на пример, сокови, грицкалице, колачи, хлеб, пекарски производи и сличне ствари. То се не односи само на слаткише“, истиче Јована Живић.

Гојазност и дијабетес код деце

Све више деце је гојазно и која због тога улазе у фазу дијабетеса, напомиње нутриционисткиња.

„Самим тим се развија тај неки метаболички синдром доста рано код деце, зато што чим смо гојазни нама се хормонски процес нарушава, а тај дисбаланс који нам ремети функционисање на нивоу инсулина и лептина због тога смо подложни настанку дијабетеса или инсулинске резистенције“, објашњава Живићева.

У суштини, истраживања показују да не би требало слаткише јести више од два пута недељно.

„То је у теорији. Када погледамо практично, доста деце свакодневно једе слаткише, што опет не можемо да им бранимо, али је потребно да се направи неки баланс”, додаје гошћа Јутарњег програма.

Морамо бити свесни да деца кроз чашу сока унесу 30 грама шећера, чиме су већ задовољене дневне потребе. Зато би требало родитељи да се потруде да други део исхране буде нутритивно квалитетан.

Зависност од шећера

Поједина истраживања показују да шећер утиче на наш организам исто као психоактивне супстанце и да изазива зависност, да утиче на крвно-мождану баријеру, систем награђивања и хормонски брзо подиже ниво енергије.

„Углавном, одрасли кажу да је потребно четири-пет дана да се прође криза чишћења од слаткиша. Зато саветујем одраслима да пробају известан период да не узимају слаткише, и уколико увиде да имају неиздрживу потребу за њима, значи да су развили зависност“, наводи Живићев.

Зато би родитељи требало да воде рачуна да макар покушају да деци не дају слаткише баш сваки дан, што наравно није лако с обзиром на то да су са свих страна окружена производима пуним шећера.

„Потребно је наћи баланса, али опет не треба ни бранити деци јер може имати и супротан ефекат. Можда треба покушати и са неким здравим слаткишима који нису толико слатки колико индустријски произведена храна“, препоручује нутриционисткиња Јована Живић.

Краљица Мери за ту прилику носи један од најрепрезентативнијих примерака накита у поседу краљевских породица.

Реч је о смарагдном сету тијаре, огрлице, минђуша и броша, једној од четири колекције драгуља, које је краљица Софија Магдалена, супруга Кристијана VI, завештала круни, тестаментом из 1746. Они се чувају, заједно са осталим драгоценостима, у трезору замка Розенборг у Копенхагену, где посетиоци могу и уживо да их виде. 

Осим смарагдног, колекцију Софије Магдалене чине још и бисерни, рубински и дијамантски комплет, а према њеном тестаменту, може да их носи само актуелна краљица или краљица супруга и не сме да их износи са данске територије. 

Квалитетом камења и израде посебно се истиче смарагдни сет, којег је дизајнирао драгуљар Вајсхаупт 1840, а наручио Кристијан VIII као поклон за сребрну годишњицу својој супрузи Каролини Амалији. За израду су коришћени смарагди који су већ цео век били у поседу краљевске породице, већином као завештање Софије Магдалене, или су припадали принцези Шарлоти. 

Дански краљевски драгуљи једини су у свету који су истовремено и музејски експонати и део накита који носи актуелна краљица. Бивша краљица Маргрете, која је пре четири месеца абдицирала, имала је обичај да каже да Данци своје драгуље радије мере столећима, него каратима.

Имејл адресе су: webdesk@rts.rs и gledalacreporter@rts.rs 

Такође, фотографије и видео-снимке можете нам слати на Твитер страницу подсајта Магазин.

„Не могу да живим као ви који сте здрави, али трудим се да опонашам ваш начин живота јер се мој квалитет живота захваљујићи имунотерапијама се заиста свео на један пристојан ниво, као да имате неко хронично обољење“, рекла је Ђурђина Јовановић из удружења за борбу против рака плућа „Пуним плућима“.

Србија заузима друго место у Европи по смртности од ове болести, док број оболелих расте сваке године.

Лекари кажу да је охрабрујуће што половина пацијената добије тачну дијагнозу месец дана од појаве симптома.

Забрињава што пацијенти из мањих места и села дуже чекају на прегледе у специјалистичким установама.

„Оно што је нас разочарало као лекаре, је да је и даље највећи број пушача међу нашим пацијентима, 90 одсто оболелих су биви пушачи, а једна трећина је наставила да пуши, и након постављене дијагнозе рака плућа што је разочаравајуће“, каже др Спасоје Попевић, заменик директора Клинике за плућне болести УКЦС.

Један од најважнијих предуслова за лечење рака плућа је рано откривање. У Србији се код 70 одсто пацијената болест открива у последњем стадијуму.

Скрининг на рано откривање рака плућа у Србији спроводи се једино у Институту за плућне болести Војводине у Сремској Каменици.

До сада је прегледано преко 4.000 особа, а код 86 откривен је карцином плућа.

„Људи који имају преко 45 година живота, који имају пушачки стаж, којима имају позитивну породичну анамнезу бивају упућени код нас у Институт. У току ове године ми смо проширили на Суботицу скрининг, а очекујемо да ће то да почне и у Врбасу“, изјавила је др Далиборка Бурсаћ, начелник Дневне болнице Института за плућне болести Војводине.

Док се скрининг за рано откривање рака плућа не прошири на целу земљу, из Републичког фонда за здравствено осигурање подсећају да је набављен нови лек који ће од 14. маја бити доступан пацијентима.

Шест недеља након што је у фебруару откривена краљева дијагноза рака, његова снаја, принцеза од Велса, Кејт Мидлтон, рекла је да је на превентивној хемотерапији.

Британски краљ вратиће се на јавне дужности следеће недеље, јер добро напредује након лечења и периода опоравка, саопштено је из Бакингемске палате.

У фебруару је објављено да је 75-годишњем краљу дијагностикован неодређени облик рака који је откривен у тестовима након корективне процедуре због увећане простату.

Иако је Чарлс тада наставио са званичним државним послом, дијагноза га је навела да одложи јавне ангажмане како би започео лечење и одмор.

„Програм лечења његовог величанства ће се наставити, али лекари су довољно задовољни досадашњим напретком да је краљ сада у могућности да настави низ јавних дужности. Његово величанство је веома охрабрено да поново преузме неке јавне дужности, и веома је захвално свом медицинском тиму на њиховој континуираној бризи и стручности", рекао је портпарол Бакингемске палате.

Рад на зборнику почео је академијин одбор за изворе српског права 1938. године, настављен је после Другог светског рата, а прва књига објављена је 1975. године.

Учествовале су генерације правника, историчара и лингвиста.

„Издавање Законика цара Душана донетог на саборима 1349. те и 1354. године за нашу науку и уопште за нашу јавност догађај од изузетне важности јер је Душанов законик један од најзначајнијих правних споменика за проучавање законодавства и уопште живота српске средњовековне државе”, изјавила је академик Мирјана Живојиновић.

Закон је усвојен како би се српско царство уредило прописима за све поданике.

Прописана су права и обавезе сталежа и односи међу њима.

На тај начин уводио се ред у држави.

Иако је настао по узору на Византијско право, Душанов законик по много чему је оригинално дело.

„Оригинално је утолико што су многе његове одредбе у ствари потичу из обичајног права, и први пут су практично Душановим законом записани. Ту нема никакве сумње и оригинално је на крају крајева и утолико што у време када је донет, сви законици тадашње Европе су били писани на латинском језику, дакле то је једини законски зборник тога времена који је писан на народном језику”, каже проф. др Ђорђе Бубало, један од уредника Зборника.

„Али не разговорним језиком, него језиком државне канцеларије, Душанов законик је и богат извор српске средњовековне лексике. Ми се ту упознајемо са неким интересантним појмовима за које иначе и овако знамо, појам рецимо себар, или рецимо баштина, или прћија, кефалија и тако даље”, додаје проф. др Виктор Савић.

Оригинални рукопис Законика није сачуван, а преписи се чувају у Народној библиотеци Србије, Универзитетској и Патријаршијској библиотеци, Музеју православне цркве, Библиотеци Матице српске и Народном музеју у Вршцу.

Осим у Србији, постоје преписи и у Русији, Чешкој, Бугарској, Хрватској и Грчкој.

„Ово је просто празник културе данас управо овде када смо потписиањем три уговора са Задужбином Илије Коларца, градом Пожаревцем и градом Лесковцем озваничили јучерашњу одлуку Владе Републике Србије да издвоји из кредитне линије Банке Савета Европе 6.100.000 евра за реконструкцију и адаптацију и изградњу нових објеката посвећених култури", рекла је Маја Гојковић, потпредседница Владе Републике Србије и министарка културе.

После 62 године очекује се адаптација Велике концертне дворане Коларчеве задужбине. Познато је да је једна од најакустичнијих у Европи, а реновирањем ће добити изглед какав заслужује. О значају реновирања говори и податак да су врата Коларца отворена за публику 365 дана.

„Коларац и његова концертна дворана исписују странице историје културе Србије од 1932. године. То је за задужбину која се самофинаннсира изузетно важан догађај. Ова задужбина има 147 година, ми се ближимо веку постојања и ова зграда има 92 године и наш основни циљ је да је учинио виталном и за наредни век", каже Александар Пековић, управник Задужбине „Илија М. Коларац".

Потписан је уговор и за пренамену Дома Војске у Лесковцу у Музичку школу и Градску концертну дворану. Реконструкција и доградња Галерије Милене Павловић Барили у Пожаревцу у коју спада изградња нове Галерије у дворишту Фондације, галеријски простор и обнова породичне куће чувене уметнице као споменика културе.

Скоро 900 слика коначно ће добити изложбени простор.

„Давне 1961. године Миленина мајка је оставила ту Задужбину града и тада је срушен део куће и направљен привремени галеријски простор и ето, ми смо тај приверемни простор имали до овог тренутка", рекао је Саша Павловић, градоначелник Града Пожаревца.

Радови почињу одмах. Из Министарства кутлуре истичу да су дозволе за иградњу издате.

„Припремамо већ снимања серија које публика јако воли, као што су Мама и тата се играју рата, нова сезона и Камионџије ДОО– нова сезона. Наравно, у радним данима, биће ту и незаобилазна Радио Милева. Тако да заиста смо покривени квалитетним насловима, насловима који су прошли кроз различите године и сезоне, и негде донели публику која воли да их гледа, и врло им је превржена“, испричао је Марко Новаковић.

Тренутно се на Првом програму РТС-а емитује трећа сезона серије У клинчу.

„Од почетка је, с обзиром да игра млади извођач Михајло Веруовић Војаж, та серија негде била, у старту да кажемо, окренута нешто млађој популацији. Али колико сам схватио, серију гледају и породично, јер су ту и неки старији ликови“, каже Новаковић.

Корак са светским трендовима

На питање о томе колико је данас телевизијама тешко да држе корак са ХБО или Нетфликс продукцијом, гост Београдске хронике одговора: „Нама је ипак предност та што публика воли да гледа серију на свом језику. И те наше домаће серије које ми дајемо у тим ударним терминима нашим, су заправо нешто што може да нас учини конкурентним у том телевизијском смислу, када је ова средина у питању. Међутим, наравно да се морамо прилагодити времену.

Наравно да није то тренд код нас, то је тренд у целом свету одавно. И једноставно, чак су почеле да се праве серије које се одмах, цела сезона избаци – наше серије, на некој од тих платформи, или на некој од платформи код нас. Тако да телевизија води једну неравноправну утакмицу са таквом врстом програма. Али, срећом, успевамо некако да парирамо овим нашим серијама“.

Успех „Сабље"

Говорећи о великом успеху серије Сабља на фестивалу у Кану, Новаковић каже да су се томе и – надали.

„Та серија је одлично направљена, то је серија за коју је потекла идеја из ове куће. Али је, наравно, уз помоћ извршне продукције This and That, Радио-телевизија Србије као већински финансијер и продуцент серије, направили смо једну одлучну копродукцију, и ти људи су развијали тај пројекат. Сценарио је пролазио кроз различите фазе, и ми смо дошли до тог неког финалног облика серије који, када смо га погледали, када смо видели шта је направљено, стварно смо рекли оно – вау. Дакле, ово је врло близу, да не кажем, скоро исто као светске продукције, у смислу том неком продукционом, а и сценаристичком и глумачком и редитељском, у коме год хоћете.

Ја сам био у Кану два дана, ми смо имали ту премијеру у оној чувеној сали Лимијер, где се приказују највећи кански филмови, пројекција је била одлична, аплауз је био јако дуг и врло емотиван, тако да, мислим да смо успели, и тада се нада појачала, али имали смо очекивање да ће бити и успеха и да ће доћи до награде, која је и дошла“, закључио је Новаковић.

Јелена сматра да сваки родитељ жели да учини најбоље што може за своје дете, али да је право питање то – да ли се на најбољи начин томе приступа: „Ја као родитељ стално промишљам да ли чиним добре ствари за моју децу. И не мислим да је мени лакше или теже у односу на друге".

Каже и да је важно питање тога – шта смо научили док смо одрастали, и то колико нас је живот миловао и мазио, или кажњаво и био суров.

„Деца која су одрасла у породици где је вика и, да кажем, телесно кажњавање основа, не знам да ли могу да као родитељи примене нешто другачије, а да не промишљају да ли је то за њих било корисно или штетно. Некада деца или одрасли људи у ствари, уопште се не враћају у своје детињство да промисле, да ли могу бити бољи, већ из поштовања према својим родитељима, кажу – Они су мене тако васпитавали, тако је најбоље и ја сам сад добро, јер између осталог – родитељ понавља”, истакла је Јелена Ђоковић.

Каже да често уме да понови да су „сви родитељи у истом сосу“ и да сви, када се дете роди, имају сличне бриге и страхове о спавању, алергијама, исхрани… Честа су и поређења са другом децом.

„Хоћу да кажем да, колико страхова може један родитељ да прикупи, из тих страхова може погрешно делује, да се погрешно понаша, и да дете у ствари не посматра као своје дете, већ као збир неких других статистичких података и онда, да кажем, са страхом да васпитава дете, Мислим да је то рецепт за један велики промашај, као родитеља”, изјавила је гошћа Београдске хронике.

Излазак из „круга погрешног васпитавања"

Јелена је активна у организовању радионица родитељства и конференција са том тематиком.

„Нама јесте за циљ да родитељ не мисли да је једини начин и једино решење ударити, казнити, викати, јер ми често не умемо да изађемо из тог циклуса, ако смо ми одрастали у породици у којој су такве технике биле примењиване”, каже Јелена.

Регионална конференција Родитељске перспективе: Осећања и јасне границе, ће се одржати у МТС Дворани 10. маја.

Програм се одвија у два одвојена простора. Један се бави децом узраста до шест година, а други програм покрива тему старије деце и доба пубертета.

„Ми смо окупили 25 стручњака и направили смо такође и одвојене радионице за родитеље, дакле уколико желе неку тему дубински да обраде у радионици која ће трајати сат и по до два сата, на пример 50 људи ће бити у прилици да раде са стручњацима. Нама је јако битно да им пружимо подршку, свесни смо колико је и грешака и страхова, али најбоља намера је оно што нас све повезује, то је да волимо нашу децу и да им желимо им најбоље”, закључила је Јелена Ђоковић.