С новобеоградске стране, у Парку Ушће, према архитектонском решењу академика Бранислава Митровића планирана је изградња нове зграде Природњачког музеја који чува два милиона предмета.

Историјски музеј Србије уселиће се у здање Железничке станице.

„Ова зграда старе Железничке станице из 1884. године биће Историјски музеј Србије. Већ смо добили грађевинску дозволу, у наредних пар месеци ћемо изабрати извођача радова и крећемо у реконструкцију овог музеја, у наредних пар година Београд и Србија ће први пут добити свој Историјски музеј“, најавио је министар финансија и потпредседник Владе Синиша Мали.

На Савском тргу налазиће се и нови - Дечји музеј са две позоришне сцене.

„Зграда која се налази иза нас - Пошта 2 архитекте Момира Коруновића, која је била озбиљно оштећена у току Другог светског рата, потпуно измењена након рата, добиће свој стари изглед, али као потпуно нова зграда. То ће бити једна од најлепших фасада у нашем граду, али није фасада као фасада важна, у тој згради ће бити Дечји музеј“, рекао је министар културе Никола Селаковић.

Почели су радови на реконструкцији Музеја града Београда у Ресавској улици који ће са 17.000 квадратних метара бити највећи музеј у земљи. Ове године у плану је и реконструкција Музеја ваздухопловства у Сурчину.

Уз коментаре да изгледа као „светлуцава богиња“, глумица се одлучила да на црвени тепих изађе у креацији либанског дизајнера Елија Саба.

Лонгорија је уску хаљину са дубоким деколтеом и без леђа упарила само са раскошном дијамантском огрлицом, а модни критичари оценили су њену тоалету са чистом десетком.

Стид се јавља у свакодневним ситуацијама, или може бити много присутнија емоција која потпуно замрачује наше виђење самих себе. Британски клинички психолог Питер Фонађи назвао је стид „осећњем којим уништавамо самог себе“. Стога није изненађујуће да када је особа склонија овој врсти осећања, буде у већем ризику од анксиозности или депресије. „Једна ствар коју стид често чини је да подстакне људе да желе да се сакрију, да побегну, да у суштини желе да потону у земљу и нестану“, истиче психолог Џун Прајс Танги у интервјуу за Америчко удружење психолога.

Уколико откријете да вас стид често прогања, могло би вам бити од помоћи да преформулишете како гледате на њега, чему служи и његов извор. Код већине људи стид је одговор на уочене судове других, древна филозофска традиција конфучијанизма карактерише стид другачије. У конфучијанизму, стид је кључно средство које нас води ка свом најбољем ја, а имамо више моћи над њим него што смо тога свесни.

Ове конфучијанске перспективе могу променити начин на који размишљате о срамоти.

Стид нам може помоћи да постанемо бољи људи

Конфучијанизам је био кинеска филозофија усредсређена на друштвене и етичке вредности. За њене принципе знамо захваљујући збиркама дијалога и прича о филозофу Конфучију и његовим следбеницима Менцију и Сјинцуу.

Сва тројица су говорила о срамоти, али не као потпуно лошој ствари.

Четири најважније врлине биле су добронамерност, праведност, мудрост и пристојност, према Менцију. Свака од њих је била заснован на некој врсти емоција или става, објашњава професор Брајан В. Ван Норден. Доброчинство је засновано на саосећању за патњу других, на пример.

Праведност је повезана са нашим осећајем стида. Стид би могао да води човека ка праведности. То није било нешто што вам се догодило или што је изазвао неко други, већ емоција коју сте гајили, напомиње Јинг Ирис Ху, филозоф са Универзитета Конкордија.

Стид настаје када препознамо недостатак у нашем карактеру. Можда нас је срамота када се на неки начин продамо, каже Ван Норден, или када постоји несклад између наших моралних стандарда и наших поступака. Други примери квалитета стида који се помињу у конфучијанским текстовима укључују изговарање онога што не мислите, претерано ласкање без искрености или покушај да будете нечији пријатељ „иако гајите злу вољу према њима“.

Имамо више контроле над стидом него што мислимо

Стид помаже да побољшамо свест о томе шта је исправно, а шта погрешно, али то не значи да треба да га осећамо све време.

Конфучијански текстови су подстицали људе да негују сопствени осећај стида тако што сами одређују шта раде и због чега не осећају стид.
Менцу је испричао причу о просјаку који одбија да прихвати храну од некога ко га вређа због његове одрпане одеће. Ово илуструје идеју да чак и када неко тврди да је неки ваш аспект срамотан, не морате да се стидите.

Конфучијанци су тврдили да оно чега су се људи конвенционално стидели, као што је сиромаштво или низак друштвени статус, заправо нису мане. Сјинцу је направио разлику између две врсте стида: стида због површних ствари, као што су богатство или одећа, и искренијег стида који долази из нас самих ако радимо нешто против сопствених вредности. Просјак се можда стиди, али то није прави стид који открива недостатак карактера.

„Сматрам да је то веома охрабрујуће и ослобађајуће: знајући да је у реду осећати се тако, али и знати да то није права врста срама“, истиче Јинг Ирис Ху.

Ако имамо већу контролу над тим када осећамо стид, то нам може помоћи да се супротставимо неразумним или супресивним стандардима. Ово је кључно када се понекад наши морални ставови разликују од друштвених норми, на пример, ако се жена стиди због тога како је обучена или се особа стиди због своје сексуалности. Ово је лакше рећи него учинити, признаје Ху. Ако се стално суочавате са опресивним стандардима, тешко је, а понекад и немогуће, не осећати стид.

Стид изводи сложен плес између појединца и друштва. То је део нашег индивидуалног моралног пејзажа, али се формира кроз наше реакције и учешће у друштвеним нормама и вредностима. Али следбеници Конфучија су инсистирали на томе да имамо извесну аутономију над стидом.

Срамота се не може лако категорисати као позитивна или негативна

У првом тренутку стид се тешко доживљава, али дугорочно гледано, може нас навести да се понашамо на начин због којег ћемо бити поносни у будућности. „Омогућава вам да постигнете морални напредак“, каже Ђингји Џени Џао, филозов са Нидам рисрч института у Кембриџу, и ауторка дела Аристотел и Сјинцу о стиду, моралном образовању и добром животу. „То је једна од основних карактеристика људског бића.“

Конфучијанци нам не би саветовали да се ваљамо у стиду; они би предложили да га користимо како бисмо постали боља особа. „Могли бисмо да упоредимо стид са болом“, напомиње је Ху. „Никад нам не прија, али понекад је веома користан.“

Када покушавате да одлучите шта да радите, стид може бити користан морални компас. „Запитајте се да ли би ме било срамота да будем таква особа?“ саветује Ван Норден. „Да ли би ме било срамота да ово урадим? То вас може спречити да урадите погрешну ствар.“

Стид је неопходан за раст

Живот без стида је немогућ, а није ни пожељан. Ако стид траје дуго, то је или зато што имате неки друштвено неприхватљив аспект који не можете да промените, па стога можда не вреди да се стидите због тога, или настављате да радите нешто што је противно вашим моралним вредностима а „нисте уложили истински напор да промените тај део себе који сматрате срамотним“, каже Ван Норден.

Ипак, конфучијанци су признавали да људи праве грешке. Срамота није ту да нас казни зато што нисмо савршени – то је знак да је време да се поправимо. Сматрали су да је одлучивање о томе шта радимо и због чега се не стидимо део нашег развоја као особе.

Овај процес није требало да се деси преко ноћи. Постоји бајка о сељаку који није био много паметан. Био је забринут што његове биљке не расту довољно брзо, па их је вукао како би им помогао да постану више. Хвалио се сину, који је све усеве пронашао осушене у пољу – извађене из корена.

То је „метафора за морални развој“, наглашава Ван Норден. „Желите, али не можете себе да натерате да растете брже него што сте у могућности.“

Ово је такође оптимистичан закључак конфучијанаца: сви смо способни за бољитак. „Немојте мислити о себи као о непроменљивој ствари која се никада не мења“, наглашава Џао. „Напротив, стид нам помаже да преиспитамо шта је пошло наопако – да сачувамо добро и да се решимо лошег.“

Током продуженог радног времена музеја од 12.00 до 22.00 сви заинтересовани посетиоци моћи ће да погледају Мирослављево јеванђеље, уживајући у причама које су припремили наши кустоси и сарадници о богослужбеној књизи из последње деценије 12. века, саопштио је Народни музеј.

Због изузетног значаја и вредности, Мирослављево јеванђеље је проглашено за културно добро од изузетног значаја 1979. године, а од јуна 2005. године налази се на листи Унеска, Памћење света. Међународни дан музеја 18. маја у Народном музеју Србије биће употпуњен радионицама и стручним вођењима, који ће нас водити од праисторије до модерног добра, од божанстава и Београдске мумије из Старог Египта до изузетних дела југословенске скулптуре.

Посетиоци ће имати прилике да се упознају са мумијом као најстаријим египатским артефактом у Србији, амулетима од злата, лаписа лазулија и фајанса различите намене.

У другом делу дана, шетајући кроз Галерију југословенске уметности, разговараће се о најистакнутијим примерима модерне скулптуре, богатству различитих уметничких поетика и широким могућностима стваралачких поступака и материјала. Улаз за све посетиоце у Народни музеј је бесплатан.

Поводом Међународног дана музеја, Етнографски музеј ће организовати акцију која ће на занимљив и несвакидашњи начин показати како традиционално нематеријално културно наслеђе може бити и забавно и едукативно за све узрасте.

Посебно визуелно искуство употпуниће пројекције сакривених предмета и српске орнаментике, саопштено је из овог музеја. Током Ноћи у Етнографском музеју (Студентски трг 13), музеј је отворен од 20.00 до 1.00. Улаз у музеј је бесплатан.

Богат програм у Галерији Матице Српске

„Овогодишња тема 'Музеји за образовање и истраживање' наглашава управо значај музеја као динамичних образовних институција које подстичу учење, откривање и културно разумевање", саопштила је раније Галерија Матице Српске.

Како је најављено, од 11:00 у Креативној радионици „Ноћ у музеју“ деца ће се са музејским едукаторима прошетати мрачним простором Галерије и уз помоћ батеријских лампи тражити слике, а у 13:00 је промоција књиге Двадесет година одрастања уз уметност.

На програму од 16:00 је Драмска радионица за тинејџере са Центром за позоришна истраживања, а у 17:00 је породична авантура и креативна радионица у Парку скулптура „На таласима уметности“.

Како је најављено, у 18:00 је „Отворени конзерваторски атеље“, у коме ће посетиоци имати прилику да завире у њихов конзерваторски атеље, док им се од 19:00 пружа прилика да завире у свечане салоне галерије, који носе имена по Теодору Павловићу, секретару Матице српске (1837–1854) и Лепосави Шелмић, управници ГМС (1988–2002), а често нису отворени за јавност.

„Изложба 'Инспирисани Француском' (20:00) показује нам на који начин су српски уметници доживели Француску. Као незаобилазан део тзв. јоие де вивре-а или „радости живота“ јесте било и остало вино, а посебно шампањац, у којем уживају и дан данас сви посетиоци ове земље“, наведено је у саопштењу.

Из Галерије Матице Српске су најавили за 22:00 програм „Бијонсе у Лувру. Уметност, моћ и идентитет“.

Према подацима Републичког завода за статистику, у Србији постоји 150 музеја, међу којима је 71 комплексни а 79 специјалних. Међу специјалним музејима 35 је друштвено-историјских, 34 су уметничка, три природњачка и седам економско-техничких. Музеје је лане посетило 2,18 милиона грађана од чега су 1,18 милиона појединачне посете а нешто више од 995.000 групне.

Музеји – чувари културног идентитета и места образовања

„Међународни дан музеја је прослава музеја у читавом свету установљена 1977. године од стране Међународног савета музеја који броји 50.000 инситуција широм света. Разлог за манифестацију је жеља да се истакне важност музеја у развоју друштва, истраживању, проучавању и промовисању богатог културног наслеђа“, наводи директор Природњачког музеја у Београду Славко Спасић.

Овогодишња тема дефинише промењену улогу музеја у друштву, а то је да музеји све више постају центри за едукацију и истраживање.

„У Србији постоји 150 музеја и већина ће се укључити у ову манифестацију. Претходне године су показале да су музеји престали да буду затворене институције. Није више довољно да имате импозантну зграду и огромну збирку предмета, већ да будете инклузивни, приступачни, отворени“, истиче Спасић.

Зато је важно, како каже, да Србија ради на развоју својих музеја, културних институција, јер је то огледало нације и културни идентитет – домаћу публику едуковати, а странцима показати где су дошли.

Саветује се да се феномени пажљиво провере и процене како би се утврдило да се не ради и преварама и покушајима да се заради новац.

Лажни феномени могу да „нашкоде јединству цркве“ и изазову скандале „који поткопавају кредибилитет цркве“.

Број тврдњи о разним натприродним феноменима порастао је претходних година у ери друштвених мрежа на којима се брзо шире кроз дезинформације и гласине.

Нова правила наводе да бискупи треба у тим случајевима да издају "nihil obstat", односно „без препреке“. То значи да инцидент неће бити формално препознат као натприродан, али и да не постоје препреке да се слави.

Признања натприродне природе неког догађаја од стране Ватикана су веома ретка.

У новoм документу се наводе да бискупи могу да донесу још пет различитих одлука, укључујући одбацивање натприродне природе или чак забрану обожавања или веровања у феномен.

Под новим правилима, бискупи би увек требало да траже одобрење од Ватикана пре него што донесу одлуку, а папа може да интервенише у неким изузетним случајевима.

Привиђења су се дешавала током векова, а она која је признала црква су подстакла вернике и папе да крену у ходочашћа и посете места где су се нека од њих десила.

Примера ради, милиони људи посећују Лурд у Француској или Фатиму у Португалу, где се Девица Марија, наводно, указала деци. Католичка црква је 1930. године званично прихватила феномен.

Али неке друге извештаје су црквени званичници прогласили измишљотинама. Тако је једна Италијанка у малом граду северно од Рима 2016. године тврдила да јој се редовно указују Исус и Марија након што је кући донела статуу из Међугорја, где се тврди да се Девица Марија такође указала.

Велики брoј људи почео је да се окупља поред статуе и наводно добијао поруке које су укључувале упозорења против истополних бракова и абортуса. Локалном бискупу требало је осам година да би „раскринкао“ причу.

Имејл адресе су: webdesk@rts.rs и gledalacreporter@rts.rs 

Такође, фотографије и видео-снимке можете нам слати на Твитер страницу подсајта Магазин.

У пратњи девет музичара који су, осим уобичајених инструмената, на сцени користили и харфу и бенџо, славни поп певач је уз помоћ три пратећа вокала провео публику кроз богату каријеру у којој је објавио 33 албума у соло варијанти и успео да прода 200 милиона албума широм света.

I don't want to talk about it, Baby Jane i Maggy May само су неки од хитова које је публика певала хорски са Стјуартом.

Славни музичар је са бендом одао почаст музичким великанима као што су Ета Џејмс, Тина Тарнер, Витни Хјустон и Ван Морисон.

У завршници концерта Стјуарт је претворио позорницу у Београдској арени у велики диско клуб и својом најпознатијом песмом Do you think I'm sexy натерао многе у публици на плесни максимум.

За сам крај нешто више од 10.000 људи певало је са Стјуартом чувену нумеру Sailing, при чему су сви на сцени носили морнарске капе.

Јабуково сирће се прави најпре ферментацијом квасцем и бактеријама, што претвара шећере из јабука у алкохол, а затим креће други процес ферментације у коме се алкохол претвара у сирћетну киселину. Овај процес формира пробиотике и ензиме који су добри за здравље, а крајњи производ има веома мало шећера и калорија.

Некада су потребне тек једна до две супене кашике да бисте осетили позитивне ефекте јабуковог сирћета, а свака кашика садржи само три до пет калорија. Ево неких од предности коришћења јабуковог сирћета:

Регулисање нивоа шећера у крви

Способност јабуковог сирћета да помогне у одржавању нормалног шећера у крви је једна од добро проучених предности јабуковог сирћета и може бити корисна за људе са дијабетесом типа 2.

У једној малој студији, утврђено је да конзумација сирћета смањује шећер у крви у просеку за 31 одсто након конзумирања белог хлеба.

Једна студија сугерише да је употреба сирћета помогла да се значајно побољша осетљивост на инсулин, и до 34 процента код оних са дијабетесом типа 2 или инсулинском резистенцијом.

Да бисте одржали стабилан шећер у крви, разблажите једну до две кашике јабуковог сирћета у чаши воде и конзумирајте пре оброка.

Помоћ при губљењу килограма

Јабуково сирће је дуго у центру пажње међу стручњацима који препоручују дијету са јабуковим сирћетом како би брзо изгубили нежељене килограме.

Постоји мноштво истраживања која потврђују предности јабуковог сирћета у провесу губитка тежине. У једној студији, конзумирање само две супене кашике дневно током 12 недеља довело је до скоро четири килограма губитка тежине без других промена у исхрани или начину живота.

Студија из 2024. на либанским младим одраслим особама и адолесценцији са гојазношћу или проблемима са тежином открила је да је „потрошња јабуковог код људи са прекомерном тежином и гојазношћу довела до побољшања антропометријских и метаболичких параметара“.

Студије показују да јабуково сирће такође може повећати ситост, што може помоћи у смањењу уноса калорија, једна студија је показала да конзумирање јабуковог сирћета заправо смањује укупан унос калорија за до 275 калорија током дана.

Међутим, само зато што ова врста сирћета помаже у губитку тежине не значи да га треба користити као брзо и искључиво решење.

Да бисте заиста смршали на здрав начин, обавезно користите јабуково сирће у комбинацији са уравнотеженом исхраном и активним начином живота, савет је стручњака.

Смањује холестерол

Холестерол је супстанца слична масти која се може накупити у артеријама, узрокујући да се суже и стврдну. Висок холестерол у крви оптерећује ваше срце, приморавајући га да ради јаче.

Јабуково сирће може промовисати здравље срца помажући у одржавању ниског холестерола. Студија на животињама из Ирана показала је да допуна исхрани пацова јабуковим сирћетом  успела да смањи ниво лошег ЛДЛ холестерола и триглицерида, док је забележено повећње корисног ХДЛ холестерола.

Осим што свакодневно укључите једну или две кашике јабуковог сирћета у вашу исхрану, други начини за брзо снижавање холестерола укључују смањење уноса шећера и рафинисаних угљених хидрата, укључујући здраве масти и неколико порција рибе недељно.

Побољшава здравље коже

Показало се да јабуково сирће може да помогне у лечењу акни и смањењу ожиљака. Одређени сојеви бактерија често доприносе развоју акни. Сирће је добро познато по својим антибактеријским својствима и показало се да је ефикасан против многих сојева штетних бактерија.

Такође садржи специфичне компоненте као што су сирћетна киселина, млечна киселина, јантарна киселина и лимунска киселина, за које се показало да успоравају раст propionumbacterium acnes, специфичног соја бактерија одговорних за изазивање акни.

Смањује крвни притисак

Висок крвни притисак је главни фактор ризика за срчана обољења. Приморава срце да ради јаче, због чега срчани мишић временом слаби и пропада.

Јабуково сирће користи срцу јер помаже у побољшању крвног притиска одржавајући ваше срце здравим и јаким.

Студија на животињама у Јапану показала је да давање пацовима сирћетне киселине, доводи до смањења крвног притиска. Друга студија на животињама имала је сличне налазе, показујући да сирће ефикасно блокира деловање специфичног ензима који подиже крвни притисак.

Систематски преглед и мета-анализа контролисаних студија из 2021. године потврдили су сличне налазе код људи, при чему је сирће значајно снизило крвни притисак код људи који су га користили.

Помоћ у ублажавању симптома рефлукса киселине

Гастроезофагеална рефлуксна болест, такође позната као рефлукс киселине, је стање које карактерише повратни ток киселине из желуца у једњак, изазивајући симптоме као што су жгаравица, подригивање и мучнина.

Конзумирање јабуковог сирћета може помоћи да се олакшају симптоми рефлукса киселине. Студија случаја која је укључивала 73-годишњу жену са Паркинсоновом болешћу која је патила и од хроничног рефлукса киселине и констипације, открила је да је комбинација јабуковог сирћета, сладића и суплемента пробиотика и магнезијума резултирала побољшањем рефлукса киселине за 50 одсто након пет дана и потпуно нестајање симптома након месец дана.

Како се користи јабуково сирће

Постоји широк спектар употребе јабуковог сирћета, од прављења потпуно природних средстава за чишћење у домаћинству и спрејева против буба до избељивања зуба и помоћи у детоксикацији. Популарне су и купке за стопала од јабуковог сирћета, као и процедура испирања косе овим сирћетом, за њено јачање.

Стандардна количина и најлакши начин да користите јабуково сирће је једноставно умешати једну до две кашике у своју исхрану дневно, на пример, помешати у чашу воде, користити у преливу за салату или чак као део маринаде.
Неки се такође одлучују да узимају суплементе јабуковог сирћета у облику капсула које садрже сличну количину, иако су истраживања о ефикасности ових додатака ограничена.

Да бисте осетили што бољи ефекат коришћења јабуковог сирћета, требало би да изаберете оно органско и нефилтрирано.

Могући нежељени ефекти

Иако је конзумација јабуковог сирћета здрава и безбедна за већину људи, конзумирање великих количина може довести до неких негативних ефеката на здравље.

Неки од најчешће пријављених нежељених ефеката јабуковог сирћета укључују оштећење зубне глеђи, пецкање грла или коже и смањен ниво калијума.

Обавезно увек разблажите јабуково сирће у води уместо да га пијете директно да бисте спречили негативне нежељене ефекте.

Такође би требало да почнете са малом дозом и напредујете да процените своју толеранцију.
Ако узимате лекове за шећер у крви, разговарајте са својим лекаром пре употребе јабуковог сирћета.
Иако постоји ограничено доступно истраживање о ефектима јабуковог сирћета на губитак костију, једна студија случаја је открила да конзумирање великих количина узрокује низак ниво калијума и смањено формирање костију због високе киселости.

Због тога је важно одржавати унос у умереним количинама и избегавати конзумирање веома великих количина да бисте спречили негативне нежељене ефекте.

Коначно, иако постоји широк спектар употребе јабуковог сирћета, не треба га посматрати као брзо решење или лек када је у питању ваше здравље. Уместо тога, требало би да буде укомбиновано са квалитетном исхраном и здравим начином живота.

„Премда постоји та миленијумска раздаљина и граница ми смо ипак у дубоком сродству као индоевропски народи и језици. Делимо нека слична уверења, идејне погледе, на крају крајева оне теме који су Грци дефинисали односно покушали да дефинишу односно закували и поставили као проблеме ми се данас њима такође данас бавимо као што је на пример демократија.

Када узмете једну Антигону где је основни сукоб између друштва и појединца, онога што прописује политички естаблишмент и појединац са његовим вредностима и убеђењима, видите колико је то актуелно, то постоји и данас”, каже Дејан Ацовић, филолог и преводилац.

Преводе се многи аутори попут Хомера и Лукијана, али највећи изазов за филологе остаје превод Аристофанових дела.

„Када преводим са савремених језика крећем одмах у превод, а овде морам да вршим разне висинске припреме, морам да рашчивијам и да се разаберем, што каже Лаза, у том плетиву. Аристофан је и безобразан и дубокомислен и веома вулгаран повремено. Ту некада преводилачка аутоцензура ради, а некада не ради, али најсигурнији метод за нас преводиоце је – иди за аутором. Па и ако он онако масно опсује, то је и мој посао да радим са њим, хвала богу имамо и чиме у нашем језику”, додаје Ацовић.

Древни грчки текстови представљали су извор инспирације за многе писце новијег доба.

„Антика може да буде једно лепо поље надахнућа, то показују рецимо романи Мадлин Милер Ахилова песма рецимо или Кирка где се од античких, древних наратива може направити један савремени роман који ће бити читан и леп. Наравно на самом почетку 20. века имали смо један веома драматичан пример финог креативног односа између антике и савременог доба а то је Џојсов Уликс где је рецимо та тема о Одисеји пребачена на потпуно другачији контекст и почиње сам да производи нова значења”, објаснио је саговорник.

На многим зградама могу се приметити дорски и јонски стубови. Различите представе, филмски сценарији и књиге написани су по узору на дела античке Грчке. Иако је прошло много векова, можемо слободно да кажемо да је њен дух и данас присутан.

„Кад видите овај албум и структуру на њему како је рађен, видите да је нешто посебно, што значи ту је чувано нешто посебно нека тајна, неко осећање. Кад отворите и приметите да то није нека приватна породична структура фотографија, видите нешто од посебног значаја што има историјски карактер онда имате посебно узбуђење у свему томе“, објашњава антиквар Александар Стојановић.

„Када је поклон овог албума био у питању наши кустоси су се сложили и комисија је свакако била сагласна да је ово нешто што припада збирци за историју и што ће те догађаје владе Цветковић-Мачек на један други начин нешто шире можда објаснити и реконструисати“, наводи директорка Музеја града Београда, Јелена Медаковић.

„Будући да смо албум добили у петак тек треба да реконструишемо и видимо у којим приликама су снимане. За почетак требају да се утврди заправо када су фотографије снимане, да се направи документација о томе да се албум среди конзервира“, истиче кустос Музеја града Београда, Горан Антонић.

Осим албума, Александар је Музеју Града поклонио и књигу Леополда Ранкеа Српска револуција из 1844. године, коју је пронашао у Немачкој.

Из музеја кажу да је то изузетно драгоцено дело, које ће обогатити музејску колекцију и налазиће се у делу за стару и ретку књигу, у оквиру Библиотеке Града.

Исте године када је Леополд Ранке написао Српску револуцију, отворен је Народни музеј, који је прошлог петка прославио 180. рођендан. Сваке године, на тај дан Народни музеј захвали свима који су му нешто поклонили јер да није њих, не би било ни Народног музеја. Прошле године Музеј је добио 12 поклона.

„Тренутно се налазимо испред слика Катарине Ивановић која је наша прва академска сликарка која је сама поклонила највећи део своје колекције Народном музеју уз једну симболичну своту новца за одржавање тих дела. Неколико дела смо добили за збирку југословенске скулптуре, неколико слика за слику југословенског сликарства 20. века, једну икону, Новака Радоњића“, каже оперативна директорка Народног музеја, Гордана Грабеж.

Последњи поклон Народни музеј добио је крајем априла – један портрет и две скулптуре Живорада Настасијевића. И Народни и Музеј Града су протеклих година значајно обогатили своје колекције, као и баштину наше земље.

„Моје колеге кустоси који након приспећа неке добре воље и жеље да се поклони прво сагледавају то дело знајући шта они чувају у збиркама којима руководе, отприлике знају шта је то што некако има смисла да уђе било коју од 30 збирки колико их има и на основу тога пишу образложење, а комисија за набавку музејских предмета је та која даје финални суд да ли ће неки поклон бити прихваћен и да ли ће то дело да заиста уђе и обогати збирку народног музеја“, објашњава Гордана Грабеж.

Музеј Града Београда тренутно припрема сталну поставку у Ресавској улици, која ће, како кажу, на најбољи начин представити 8.000 година дугу историју.

У току је и формирање Легата Дејана Медаковића, једног од највећих српских интелектуалаца 20. века, који је каријеру започео управо у Музеју Града Београда, у Змај Јовиној улици.

А Александар Стојановић из Змај Јовине путује у Смедеревску Паланку, где ће Народном музеју поклонити колекцију неолитског материјала.

Мегалополис, који је у четвртак увече приказан у Кану уз седмоминутне овације, био је најишчекиванија премијера због свих година почињања и прекидања снимања, као и због барокне, провокативне премисе о „политичким амбицијама, генијалности и сукобљеној љубави ” где „судбина Рима прогања савремени свет који није у стању да реши сопствене друштвене проблеме”.

Осамдесетпетогодишњи Копола, редитељ филмова Кум и Апокалипса данас, финансирао је филм са 120 милиона долара сопственог новца. У њему глуми Адам Драјвер као архитекта и научник који је добио Нобелову награду по имену Сезар Каталина,који је наизглед добио моћ да контролише време и простор након научног открића. Велики део филма врти се око његовог великог плана за „утопијски грађевински пројекат“ под називом Мегалополис, који се коси са циљевима градоначелника Цицерона (Ђанкарло Еспозито).

У филму такође глуми Џон Војт као Хамилтон Крас III, који има аферу са водитељком ТВ вести Вау Платинум (Обри Плаза) и Шаја Лабаф као Красов унук, политичар по имену Клодио Пулчер.

Критичар Гардијана, Питер Бредшо у својој рецензији описује научнофантастичну сагу као „меганадувену и мегадосадну” и „страствен пројекат без страсти... пун средњошколских истина о будућности човечанства”.

Критичар Волчера написао је да Мегалополис „понекад изгледа као грозничаво размишљање прерано рођеног детета, потераног и заслепљеног и можда помало изгубљеног у свим могућностима света пред њим“.

„Не постоји ништа у Мегалополису што би изгледало као нешто из 'нормалног' филма", написао је Билџ Ебири. „Ликови говоре архаичним фразама и речима, мешајући делове Шекспира, Овидија и у једном тренутку правог латинског.“ У једној сцени, Драјвер у потпуности рецитује Хамлетов чувени монолог „бити или не бити“. „Зашто? Нисам баш сигуран", написао је Ебири. „Али сигурно звучи добро."

На новинарској пројекцији у Кану, према писању Њујорк тајмса, филм је добио мета-преокрет када је један од присутних почео да поставља питања Драјверовом лику, који је одговарао са екрана.

„Мегалополис изгледа скоро као да је ХБО-ов Рим преписало хиљаду мајмуна, а неки од њих су чак исправљали правопис“, написао је Џејсон Горбер из АВ клуба. „Чисти, нефилтрирани уметнички интегритет Мегалополиса мање подсећа на римске приче него на грчке које изазивају охолост и иронију, што неће бити никакво изненађење за свакога ко је обратио пажњу на Кополину непоновљиву каријеру.“

Друге критике су биле позитивније. Дедлајн је филм назвао „нешто као неред: непослушан, преувеличан и претенциозан“ – али је такође похвалио његову „чисту дрскост“ као „дело мајсторског уметника који је, попут Каравађа, преузео Ајмакс као платно ”.

Њујоркер је описао Мегалополис као „агресивно опојан, тврдоглаво нелогичан и запањујуће оптимистичан” у рецензији која је хвалила његова „запањујуће дирљива задовољства” – укључујући споредне ликове које играју Лоренс Фишбурн и Кополина сестра Талија Шајр.

Холивуд рипортер пише да је то филм који мучи самозадовољство, иако је на крају „забаван, разигран, визуелно заслепљујући и обасјан дирљивом надом за човечанство“. Индивајер је отишао још даље. „Филм нам не показује толико будућност филма колико подстиче нашу жељу да је има“, написао је критичар Давид Ерлих, који је Мегалополис такође назвао „трансцендентно искреним манифестом о улози уметника на крају једног царства“.

Реакција, можда, подсећа на Кополину монументалну ратну драму Апокалипса сада из 1979. која је такође имала веома драматичан производни процес и изазвала је страствене, опречне критике на премијери у Кану пре него што је на крају добила Златну палму.

Мегалополис је недавно обезбедио дистрибутере широм Европе неколико дана уочи своје премијере у Кану, иако су америчка права још увек неизвесна.

Претходног викенда догодиле су се две несреће, сумња се да узрок био доказивање другарима на Тик-току да тако нешто може да се изведе. Можемо ли на почетку да разумемо зашто су деца склона да популаризују овакву врсту садржаје?

– Пре свега треба рећи да у једној фази сазревања у којој млади људи покушавају да изграде некакву позицију у друштву они просто се суочавају с једном видом доказивања да су по нечему, да кажем, довољно храбри или довољно посебни и то су неке врсте иницијација које су постојале од племена до данас.

Оно о чему ми данас говоримо, да ли су заправо такви видови понашања нагло подстакнути и да ли млади људи више долазе пред изазове које не могу да разумеју или не могу да се на прави начин односе према њима. Према томе у једном медијском свету где је заправо важно створити некакву слику себе и ту слику за разлику од некадашњег друштва не види само екипа од ваших пет или десет другара она постаје медијска слика, заправо она онда подиже и стандарде тога шта и како треба урадити.

У мору младих људи који сада врше различите изазове померају се границе тога шта ће заправо на неки начин побудити пажњу ваших другара. Као и у ријалити емисијама које смо гледали, прво смо имали оне наивне емисије где су се неки људи можда тек заљубљивали, а на крају смо дошли до вулгарних, порнографских израза и понашања, тако сада и овде се заправо те границе померају у циљу доказивања.

Али зашто? Имамо ситуацију да децу учимо да не прелазе улицу ван пешачког прелаза јер је опасно. Постоје друге опасности које су биле пре друштвених мрежа, али деца савладавају да то јесте опасно и то не раде. Због чега је у овој ситуацији теже да то схвате да управо такви изазови могу да имају озбиљне последице?

– Зато што у сваком друштву имате норме и имате померање норми. И с једне стране је нормално да се норме преиспитују. Да се норме не преиспитују и границе не преиспитују, друштво данас би изгледало као друштво од пре 200 или 500 година.

Сви смо ми сведоци колико су се оквири оног што је нормално, тј. норме и вредности промениле само у 30, 40, 50 година. Е, сада се то дешава и на једном медијском плану који заправо постаје сврха сама себи.

Некада померање норми је друштвено функционално. Просто да жене имају бољи положај у друштву него што су некада имале и ту нико неће спорити шта је сврха тога. Али овде сврха заправо није некакав нови систем вредности у коме ће сада млади људи показати да су они на неки начин способнији него што су претходници били, већ је више идеја стварања некакве медијске слике.

Просто као када снимате филм или као када покушате да будете популарни. То је она прича, популарност за рад популарности. У мору младих људи који раде ствари да би били популарни за рад популарности, ти захтеви за оним што ће вас избацити у први план постају све екстремнији и екстремнији.

И на крају ми долазимо до ситуације да млади људи озбиљно угрожавају свој живот, не би привукли некакву пажњу, некакве лајкове, не би ли друштво рекло да је посебан. Да је посебан зато што се уопште не боји, зато што ризикује и тако даље. И такве вредности су дефинитивно нешто што се шири целим светом.

У претходном периоду смо имали и тужбе родитеља чије су деца настрадала управо због изазова или садржаја које су пратиле на тим друштвеним мрежама. Исто тако смо чули и од директора компаније, конкретно Тик-ток, да он своје деци не дозвољава да имају налоге на тим платформама. Како треба да разумемо онда ту његову одлуку?

– Да, ту сада постоји и дилема како тумачимо неке ствари. Ми знамо да у Кини оригинални Тик-ток, који се другачије зове, има некакве другачије стандарде и ти стандарди заправо у великој мери подлежу ономе што су друштвени стандарди. С једне стране имамо регулаторне стандарде, то је оно што су прописи некаве државе, али имамо и оно што је у једном друштву промовисано као пожељан или непожељан модел понашања.

У неким друштвима заправо деца се много касније сусрећу са мобилним телефонима, у школама им се забрањује да се користе мобилни телефон и просто је однос на употреби мобилних телефона рефлексивнији. У друштвима као што је наше, нажалост, не постоји нешто што би звали култура отпора мобилним телефонима када је реч о јако малој деци. Просто код нас деца у најранијем узрасту добију мобилне телефоне.

Када кажете нажалост, мислите ли да је забрана решења?

– Решење је, употребио сам израз рефлексивно, можда неће бити разумљиво, али промишљено. То значи, никако се не треба одрицати дигиталних технологија. Не треба детету, ако сви његови другари користе друштвене мреже, рећи, е, ти нећеш. То је ризично, то је екстремно понашање, зато што може да доведе то дете у неку врсту искључености.

Али, с друге стране, одлагање употребе мобилног телефона до некаквог школског узраста, јер нема заиста никакве потребе да деца у предшколском или раним узрастима користе ове технологије.

И, с друге стране, промишљено коришћење ових технологија, где родитељи имају низ апликација којима могу да виде и које време проводе деца и које апликације користе и тако даље. То је рефлексивно.

Значи, родитељи су ти који би требало да штите децу од садржај који се тамо емитује?

– Институције државе, које ће такође реаговати када се десе одређени случајеви. Родитељи као непосредни људи који имају увиду стање како деца користе телефоне. Заједница као таква, мислим, на школу, мислим, на околину. Ми, као медији, као стручњаци, просто треба да стварамо једну врсту слике, да имамо једну моћну технологију, да живимо у једном друштву које иде технолошким путем и технолошким развојем, али као што нећете да дате дâ управља авионом неком ко није на неки начин обучен или аутомобилом, па чак ни бициклом. Исто тако и мобилни телефон, он је јако користан, али за малу децу на више нивоу он може бити чак и опасан по животу.

Да закључимо, уз ангажовање свих нас би требало да то питање буде под контролом, а да забрана буде нека крајња инстанца?

– Морамо да разумемо да се простор за друштвеност проширио и да је он отишао у виртуелно. Искључивање деце из виртуелног, ако је то појединачан случај, може имати више штете него користи за то дете. То родитељи морају да разумеју. Али с друге стране они морају да буду у току, просто морају да прате, да разумеју и да се консултују са свим оним инстанцама са којима могу да се консултују.

У овој нумери, која има потенцијал новог радијског хита групе „Драм“ – три члана бенда су се дохватили гитара и само је бубњар остао доследан свом инструменту. Музику и текст урадили су тимски, продукцију потписује Саша Јанковић, микс и мастер Иван Бамби Мирковић, а видео-спот је снимљен у студију „Стрип“.

Песма је најпре премијерно представљена на Радио Београду 1 и РБ202, а данас ће након ТВ премијере спота на РТС1, РТС3, РТС Планета, РТС Звук и тематском радију РТС Рокенролер- видео за песму бити доступан и на Јутјубу, као и на водећим дигиталним платформама за дистрибуцију музике.

„Наш звук се мало променио, нове песме које сада стварамо биће у музичком смислу својеврстан заокрет у односу на оне са прва два албума (Нећемо променити све и Превише свега). Звучимо рокерскије него икада и то се десило због прошлогодиње промене састава бенда али и због наше заједничке потребе да стално унапређујемо свој звук, као и због тежњи да увек идемо корак даље од раније постигнутог.“ откривају чланови групе „Драм“, најмлађи ексклузивци ПГП РТС-а и додају:

„Веома нас је обрадовао позив из Беча, из Српског културног центра где ћемо заједно са Марчелом одржати концерт у суботу 25. маја. Много се радујемо том наступу. Након концерата на фестивалима у Хрватској биће то још једно наше представљање ван Србије и зато једва чекамо да одемо тамо и засвирамо пред публиком у бечком клубу Replugged.“

Након Беча, наступиће 22. јуна на бини овогодишњег Belgrade Beer Festa и то- захваљујући публици, која је гласала да управо ДРАМ одржи свој концерт на овом престижном музичком фестивалу.

Добитници регионалне награде Задужбине Милана Младеновића и признања „Годум – Младе наде музике Србије“ Удружења музичара џеза, забавне и рок музике Србије- Стефан, Марко, Петар и Никола, настављају са радом на новим песмама за трећи студијски албум а у њиховој фестивалској агенди за јун, планиран је и наступ на обреновачком AIR Festu, 14. јуна.

Дуги низ година, археолози су мислили да су стари Египћани сигурно користили оближњи водени пут за транспорт камених блокова потребних за изградњу пирамида.

Али до сада, „нико није био сигуран где је та локација, њен облик, величину или близину овог мега воденог пута до данашњег места пирамида", рекала је једна од ауторки студије, професорка Иман Гонајм.

Река која се мења

Као и друге реке, Нил се прилагођаваo и мењаo током времена као одговор на климатске промене, поплаве и суше. Људи и места се такође крећу са реком. У прошлости су цивилизације падале и дизале се у складу са овим променама.

Нил није увек изгледао или функционисао као сада. Трагови некадашњег тока реке и њених огранака могу се наћи скривени испод површине земље.

Многи научници су расправљали и тражили одговоре на мистерије Нила. Претходна истраживања су документовала доказе о постојању делова древних водених путева или мочвара, посебно у близини пирамида у Гизи.

Узводно близу Луксора, обрасци миграције Нила су истражени, а низводно напуштени канали откривени су у делти Нила. Ипак, до сада научници нису имали свеобухватну мапу и разумевање пловних путева који су у прошлости хранили опсежни ланац пирамида од Лишта до Гизе.

Међународна сарадња научника

У напорима научника са свих континената, истраживачи су користили радарске сателитске снимке, историјске мапе, геофизичка истраживања и језгро седимента (технику коју користе археолози да пронађу доказе из узорака) да би мапирали рукавац реке – за који верују да је нестао због велике суше и пешчаних олуја пре више хиљада година.

Тим је успео да „продре испод песка и направи снимке скривених карактеристика терена“ коришћењем радарске технологије, наводи се у студији објављеној у часопису Нејчр.

Међу тим скривеним карактеристикама биле су и „реке и древне структуре“ које се простиру у подножју места где лежи „огромна већина староегипатских пирамида“, наводи професорка Гонајм.

У интервјуу за Би-Би-Си, једна од коауторки студије, др Сузан Онстин, рекла је да је „лоцирала речни крак и дошла до података који показују да је постојао пловни пут који би се могао користити за транспорт тежих блокова, опреме, људи. Све то нам заиста помаже да објаснимо технологију у градњи пирамида“.

Тим је открио да је речни крак – назван Ахрамат грана, (ахрамат што значи пирамиде на арапском) – био дугачак отприлике 64 километра и широк између 200-700 метара.

И граничио се са 31 пирамидом, које су изграђене пре 4700 и 3700. година.

Откриће овог изумрлог речног огранка помаже да се објасни велика густина пирамида између Гизе и Лишта (место сахрањивања владара Средњег краљевства), у садашњем негостољубивом подручју сахарске пустиње.

Близина речног крака комплексу пирамида указује да је била „активна и оперативна током фазе изградње ових пирамида“, наводи се у студији.

Др Сузан Онстин је објаснила да су древни Египћани могли да „користе енергију реке за ношење ових тешких блокова, а не људски рад“, додајући да је „то подразумева много мање напора“.

Шта се десило са огранком Ахрамат?

Временом се Ахрамат огранак померио на исток и на крају је вода престала да тече дуж њега. Истраживачи не знају тачно зашто. Можда су Огранак Ахрамат и његова ћерка, данашња река, били заједно једно време.

Река се можда постепено померила ниже ка лежећој поплавној равници, према садашњој локацији Нила. Такође је могуће да је тектонска активност нагнула целу поплавну равницу ка североистоку, претпостављају научници.

Трећа могућност је да је повећање песка нанесеног ветром можда испунило речни канал. Повећање таложења песка највероватније је повезано са периодима дезертификације у пустињи Сахаре у северној Африци.

Померање и смањење гране Ахрамат такође се може објаснити укупним смањењем протока воде услед смањених падавина и веће сушности у региону, посебно током краја Старог краљевства.

„Кад поредимо податке из претходних година или податке на међународном нивоу, можемо да извучемо доста занимљивих закључака. На пример, негде шездесетих-седамдесетих година беле роде су почеле да смештају своја гнезда на бандере, на стубове далековода, и на школе. У суштини на све објекте које су људи направили. То раније није био толико случај, дакле можемо да извучемо неки закључак да су ове птице прилагодљиве“, објашњава Стојиљковић.

Поред тога, уколико се зна да су гнезда данас претежно на далеководима, могу се предузети адекватне мере заштите, с обзиром на то да велики број белих рода страда од струјног удара. Пошто су њихова гнезда доста тешка и масивна, када има доста влаге често долази до струјног удара или пожара.

Популација рода у Србији је генерално стабилна, показују подаци. Бројност се процењује на око 1.200-1.400 парова. У неким европским земљама популација белих рода је знатно опала, додаје Стојиљковић. На пример у Данској крајем 19. века било је око четири хиљаде парова, а после 100 година остало је само 20 парова белих рода на територији целе Данске. Зато су предузете одређене мере заштите и популација се опоравила, не само у Данској, већ и у појединим околним земљама.

Зашто се не враћају роде

Узрок за опадање популације рода је пре свега људски фактор, истиче гост Јутарњег програма.

„Роде су некако везале свој живот за људе. Нестанак погодних станишта, оне се хране на некаквим отвореним, влажним стаништима, преоравање ливада, исушивање мочвара, претерана загађеност водених токова, прекомерна употреба пестицида у пољопривреди јер роде се хране инсектима. Нестанак одговарајуће хране, па се оне све више хране на депонијама, где проналазе храну у којој има и лекова, термички обрађене хране и тако даље“, истиче Стојиљковић.

Готово 80 одсто популације рода у Србији се налази на територији Војводине, углавном Банат, Бачка, Потисије, Потамише итд. Има их и јужније, на Сави, Дунаву, Јужној Морави, Тимоу, мада их има и на Пештеру, има их и западно, има их и на неким већим висинама, на пример, на Пештеру и Власини.

Роде имају свој ГПС

Роде су с помоћу свог унутрашњег инстинкта враћају увек на исто гнездо. Некад га промене из неког разлога, евентуалног пада старог гнезда или промене услова у околини, али опет направе негде у близини, објашњава Драгиша Петровић, члан Друштва за заштиту и проучавање птица Србије из Чачка.

„Али у принципу се враћају увек на једно гнездо. То је онај њихов урођени инстинкт и тај ГПС који их одведе до Африке, 12.000 километара, и врати их поново на исто место где су били прошле године. Мислим, то су нека чуда природе које наука објашњава и покушава још увек да схвати“, истиче Петровић.

Како да се укључите у попис рода

Беле роде су птице које су лако уочљиве. Није потребан двоглед како би се препознале или пребројали младунци, зато Друштво за проучавање птица Србије позива грађане да се укључе у акцију пописа.

„У ту сврху смо ми израдили једну апликацију за мобилни телефон да бисмо сакупили квалитетне, тачне податке са тачним координатама. Та мобилна апликација се може преузети преко нашег сајта pticesrbije.rs. За оне који не користе технологију, постоји и један формулар који се такође попуњава и на основу тога ми сазнајемо где се тачно налази гнездо, у каквом је стању, колико има младунаца, да ли су ту само родитељи итд“, наводи Урош Стојиљковић.

Уколико неко има било какву недоумицу, увек може да контактира Друштво за проучавање птица у Новом Саду, било мејлом или да телефонира координаторима пописа.

Организатор овог Међународног пописа је Организација Bird Life у Немачкој и сви подаци на крају и другог круга пописа, који почиње 17. јуна и трајеће до јула биће достављене у ову базу.

Ми смо Кину откривали кроз његове романе, међу којима је и дело Приче о црвеном сирку. Некада забрањивани Мо Јен први је кинески писац добитник Нобелове награде.

„Писац нобеловац нема неку посебну моћ. На њему је само већа дужност и одговорност. Сада су све очи нон-стоп усмерене ка вама. Тако да сам ја, од када сам добио Нобелову награду много времена уложио и у добротворни рад. Са колегама сам покренуо платформу захваљујући којој смо сакупили доста новца за децу рођену са срчаном маном. И то је моја одговорност“, наводи писац.

У својим делима преплиће фантастично и стварно. Говори о болним темама савремене Кине, у име народа. Не ћути, иако је за псеудоним одабрао Мо Јен, што значи „онај који не говори“.

„Живео сам на селу. Био сам и радник и војник. Моје животно искуство је прилично богато. Шездесетих година сазнао сам шта је глад. И мислим да је то снага која ме је терала напред. Желео сам да одем из села и зато сам узео оловку у руке јер сам знао да ће ми она бити прозор и пут ка светлијој будућности. Сви ликови у мојим романима су из мог родног места“, наглашава Мо Јен.

Наредних дана имамо прилику да Мо Јена упознамо и у Југословнеском драмском позориштиу – изводи се његова драма Убица Ђинг Ке.

Џејмсов отац Џон је преминуо 2017. године, али не пре него што је успео да уз помоћ вештачке интелигенције претворио оно што је снимио у четбота који је могао да одговора на питања о животу његовог оца – гласом његовог оца.

Влахос напомиње да иако четбот није уклонио бол због губитка оца, то му даје „више него што бих иначе имао“. „Није нестао у некој нејасној успомени. Имам овај диван интерактивни подсетник коме се могу обратити."

Док корисници HearafterAI могу да постављају фотографије своје вољене особе, да би се појавиле на екрану њиховог паметног телефона или рачунара када користе апликацију, међутим једна друга компанија која претвара људе у четботове отишла је много даље.

Јужнокорејски DeepBrain AI креира аватара особе засноване на видео-записима, снимајући сате видео и аудио материјала како би забележио лице, глас и мимику.

„Клонирамо аватаре чија је сличност 96,5% у односу на оригиналну особу“, каже Мајкл Јунг, финансијски директор DeepBrain-а. „Тако да се породица углавном не осећа непријатно да разговара са преминулим чланом породице, иако је аватар производ вештачке интелигенције.“

Компанија верује да таква технологија може бити важан део развоја културе у којој се унапред припремамо за нашу смрт, остављајући породичне историје, приче и сећања као облик „живог наслеђа“.

Процес ипак није јефтин, а корисници не могу сами да креирају аватара. Уместо тога, они морају да плате фирми до 50.000 долара за процес снимања и креирање свог аватара.

Упркос овој високој цени, неки инвеститори су уверени да ће бити популаран, а DeepBrain је прикупио 44 милиона долара у својој последњој рунди финансирања.

Ипак, психолог Лаверн Антробус каже да треба бити веома опрезан када се користи таква „технологија туге“ у тренуцима појачаних емоција.
„Губитак је нешто што нас обузима“, каже она. „Када помислите да сте близу опоравка, онда вас нешто изненада може вратити назад.“

„Идеја да бисте у таквој ситуацији имали прилику да чујете њихов глас и да чујете њихове речи, могла би да буде прилично узнемирујућа."

Антробус додаје да не би требало да журе да користе четбота изгубљене вољене особе. „Морате да будете врло јаки пре него што употребите нешто попут овога. Опрезно и полако користите овакве апликације."

Вештачка интелигенција против бирократије

Начин на који тугујемо је специфичан за сваког од нас, али то не значи да нема заједничких искустава.

Бирократија је једна од њих. Банке, компаније и сајтови друштвених медија које је користила ваша вољена особа захтеваће да попуните низ папира да бисте затворили рачуне и окончали директна задужења, претплате и слично.

„Имала сам више од две десетине компанија којима сам морала да телефонирам и свакој од њих кажем о свом губитку“, каже четрдесетједногодишња Еленор Вуд, чији супруг Стивен је преминуо после тешке болести.

Да би се смањио административни терет недавно ожалошћених, у Великој Британији постоји онлајн платформа Settld која контактира организације приватног сектора у њихово име.

Корисник доставља потребну папирологију и списак свих које треба контактирати. Settld затим аутоматски пише и шаље мејлове. На крају се корисници поново пријављују како би проверили да ли су дотичне фирме одговориле и да ли су проблеми решени.

Платформу је 2020. године основала Вики Вилсон после смрти баке.

„Што више можемо да урадимо уз помоћ технологије да олакшамо тај административни терет, то боље“, сматра Вилсон. „Обично је потребно око девет месеци да се све заврши. Рачунамо да око 70 одсто тог посла може и треба да буде аутоматизовано.“

Профитабилна делатност

Технолошки сектор туге, који се назива и „технологија смрти", сада је глобално процењен на више од 100 милијарди фунти, према сајту TechRound.

Овај раст је подстакла пандемија коронавируса, каже Дејвид Софер, главни уредник.

„Оно што је ковид урадио је да су људи постали свеснији важности живота“, наводи Софер, наглашавајући да је то помогло да се разбију неки табуи око разговора о смрти. То је заузврат довело до тога да све више прихватамо технологију као део процеса туговања.

„Бити у могућности да обавестите много људи одједном, памтите људе путем гласовних снимака или визуелних порука су важни“, додаје.

Али Софер верује да овај тренд има још дубље значење. „Када технологија еволуира да би решила технолошке проблеме, то је добро. Али када помаже у решавању нетехнолошких проблема, као што је процес туговања, то је права сврха технологије."

Ипак, психолог Лаврен Антробус упозорава да не постоји замена за људску подршку када је у питању превазилажење туге. „Не могу сасвим да замислим место где би технологија преузела традиционалније аспекте туговања, а то су осећај блискости са људима, осећај пажње, осећај поштовања.“

На последњем месту, односно најповољније је купити стан код кривог торња у Пизи, јер стан удаљен на 10 минута хода од торња кошта 2.900 евра по квадратном метру, свега 11,5 одсто више од просечне цене у другим деловима града.

У Торину, у близини Моле Антонелиана, просечна цена у близини овог симбола главног града региона Пијемонте је око 3.098 евра по квадратном метру. Станови у близини Арене у граду Ромеа и Јулије, Верони кошта око 4.582 евра по квадратном метру што је за 78,5 одсто више него у другим деловима града. Уколико желите да купите стан у близини Пјаце Сан Марко у Венецији, потребно је издвојити у просеку 5.289 евра по квадратном метру што је за 65,5 процената више од просечне цене станова у Венецији која износи 3.192 евра.

На трећем месту се налазе станови близу Старог моста (Понте Векио) у Фиренци који коштају 5.871 евро што је за 40,2 одсто више него у осталим деловима града.

Колосеум који је један од најпосећенијих споменика не само у Риму већ у читавој Италији и који годишње посећује на милионе туриста, додаје вредност становима у његовој околини која је за 91 посто виша од просечних цена у Риму и коштају 6.427 евра по квадратном метру.

Међутим, зона око Миланске катедрале, тј. славног Дуома је далеко скупља од свих осталих зона у близини славних италијанских споменика. Ту је потребно издвојити 9.747 евра по квадратном метру што је за 81,7 процената више него у осталим деловима града где у просеку коштају 5.364 евра.

Агенција за некретнине Имобилијаре је узела у обзир станове који су удаљени максимално десет минута хода од славних споменика и поредили су цене по квадратном метру са просечним ценама у осталим деловима града.

Имејл адресе су: webdesk@rts.rs и gledalacreporter@rts.rs 

Такође, фотографије и видео-снимке можете нам слати на Твитер страницу подсајта Магазин.

Та револуција, односно преображај, омогућавава стварање високо прилагођених система за издавање лекова са невероватном прецизношћу, што ће резултирати побољшањима у начину на који се лек примењује и делује.

Иновација је усредсређена на поли-ACMO, ново растворљиво полимерно мастило посебно формулисано за фармацеутску примену. Тај јединствени материјал, састављен од молекула осетљивих на светлост, учвршћује се када је изложен ултраљубичастом светлу, стварајући оквир растворљив у води унутар таблете.

Научници су успешно искористили 3Д штампање како би направили таблете са прилагођеним стопама ослобађања лекова и адекватном просторном дистрибуцијом. Све то отвара пут за невиђене нивое прилагођавања третмана, омогућавајући лекарима да се ефикасније позабаве специфичним потребама сваког пацијента и дају лекове који делују максимално контролисано.

Такав приступ нуди додатне предности. Јединствена унутрашња структура таблете не само да контролише брзину ослобађања лека и то у анјадекватније време, већ омогућава штампање више лекова унутар једне таблете, поједностављујући сложене режиме лекова у једну дозу.

Технологија је посебно корисна за пацијенте са сложеним распоредом узимања већег броја лекова, што може бити збуњујуће и тешко, и што захтева од пацијената да узимају неколико пилула у различито време током дана.

Метод MM-IJZDP поједностављује тај процес комбиновањем више лекова у једну таблету, дизајнирану да отпусти сваку компоненту у одговарајуће време.

„Ово је узбудљив корак напред у развоју персонализованих лекова. Овај пробој не само да наглашава потенцијал 3Д штампања у револуцији у дејству и узимању лекова, већ и отвара нове путеве за развој персонализованих лекова нове генерације“, изјавио је др Јинфенг Ђе.

Ипак, још постоје изазови које треба превазићи. Тренутни фокус је на развоју већег броја формулација мастила како би се прилагодио ширем спектру лекова. На срећу, истраживачки тим је уверен да ће се примена ове технологије брзо проширити и побољшати.

Штампање 56 лекова истовремено

До сада је омогућено штампање до 56 различитих лекова истовремено. Могућност креирања индивидуализованих фармацеутских решења може вероватно покренути нову еру у здравству, где су третмани јединствени као и пацијенти којима служе.

„Будућност прописаних лекова лежи у персонализованом приступу, а ми знамо да до 50 одсто људи само у Великој Британији не узима своје лекове правилно, и то има утицај на лошије здравствене исходе. Приступ са једном таблетом би поједноставио узимање више лекова у различито време, а ово истраживање је узбудљив корак ка томе“, рекла је Фелисити Роуз, професор на Фармацеутској школи Универзитета у Нотингему.